MRTVI BOLJI OD ŽIVIH I

MIODRAG ZLATIĆ

Kragujevac ovog oktobra obeležava 81 godinu od največe tragedije koja je zadesila ovaj grad, 21.oktobra 1941.godine, kada su nemački vojnici streljali 2.778 kragujevčana starosti od 16 do 60 godina. Ovaj masakr je odmazda za događaje koji su se zbili nekoliko dana ranije kada je ubijeno 10, a ranjeno 26 Nemaca. Za svakog ubijenog Nemaca ubijeno je 100, a za svakog ranjenog 50 Kragujevčana.

Povodom osam decenija od ovog jezivog događaja, portal Barijere objavljuje delove knjige Miodraga Zlatića “Mrtvi bolji od živih”. Danas objavljujemo prvi deo knjige.

Ova knjiga je uzbudljivo I potresno svedočenje o tim krvavim događajima 1941.godine u Kragujevcu. Pisac je bio učenik V razreda gimnazije koji je tog tragičnog oktobarskog dana ostao bez čitave svoje generacije školskih drugova. On je uspeo da izbegne streljanje. Njegov otac, Radosav Zlatić streljan je u kragujevačkim Šumaricama. Zlatićevo svedočanstvo otkriva nam mnoge, još nepoznare podatke o poslednjem danu u školi; veoma upečatljivo data je atmosfera racije I masovnih hapšenja, strah ljudi, njihova bespomoćnost I jalova nada koja ih je varalo do smrtnog časa. U ovoj knjizi prikazani su kragujevački događaji onako kako su ih doživeli oni koji su strepeli za živote svojih najdražih I koji čak ni pred gomilom leševa na gubilištu, nisu mogli do kraja da veruju u njihovu smrt.

– I –

Nepomičan sam. Stojim očiju uprtih u humke. Kao da se sada ispred mene ređaju slike onoga što se ovde dogodilo. Sećam se svega. Svake sitnice. U grlu me nešto steže. Ne mogu da dišem. Bol postaje sve jači. Prikupljam snagu da bih se održao na nogama.

Bio je 19. oktobar. Ni po čemu se on ne bi razlikovao od onih koji su već prošli. Ne bi se razlikovao ni od onih koji će kasnije doći da nije bio 19.oktobar 1941.godine.

Snažno drmusanje prekide mi blagi jutarnji san. Čujem:

“Ustaj! Ustaj!”

Još sanjiv, ništa ne shvatam. Glas postaje jači:

“Ustaj! Ustaj brže!”

Drmusanje je sve snažnije. Moj brat Mile pokušava da me probudi. Leno, preko volje, najzad napuštam krevet. Mile me vuče. Neprestano nešto govori. Ljut na njega I još sanjiv, ne trudim se da ga razumem. Ipak, u jednom trenutku upravljam pogled na njega. Odjednom me prođe želja za spavanjem Bideći moje začuđeno lice, moj brat ponovi:

“Nemci teraju ljude ulicom.”

U tren oka se nađosmo na ulici. Nedelja je. Mnogi su građani ispred svojih kuća. Inače, od kako su Nemci ovde, oni to ne čine rado. Izbeegavaju susrete sa nemačkim vojnicima. Ropstvo teško pada čoveku kome je sloboda nešto najdraže.

Ne govore glasno, šapuću. Postavljaju jedni drugima ista pitanja iako znaju da neće dobiti odgovor. Onog ko bi mogao da odgovori ne pitaju. I rob ima svoj ponos. Predosećaju nešto neobično.

Da li se okupator uplašio? Zločinac se uvek plašoii za svoj život, on je kukavica. A kada strah obuzme okupatora, onda u poštovanju prema golorukom narodu ima nečeg uzvišenog.

Ovde je većina mojih suseda. Nisu izostale ni žene sa decom. Tihi šapat pretvara se u ćutanje. Nastaje grobna tišina. Ne, nisam ogluveo ali ništa ne čujem. Obuzima me neka jeza. Bio je to inače bučan komšiluk. Temperamenti su se često sukobljavali. Sada čak I žene ćute. Kao I ostali buljim u daljinu. Taj staklasti pogled liči na onaj kojim zmija hipnotiše žabu.

Sredina ulice kaldrmisana je brižljivo naslaganom sitnom kockom. Nekada sam ja njom jurio terajući drveni točak ispred sebe. Puštao “zmaja”. Posmatrao raznobojne automobile kako prolaze ostavljajući oblik prašine za sobom. Igrao “šuge” sa svojim vršnjacima. Zimi, kada bi pao sneg, sankao se. Čim bi sneg postao čvršći, klizao se na drvenim klizaljkama.

To je moja ulica. Nikola I Mile, moja braća I oni su radili što I ja. I ostala su se deca ovde igrala. Mlađi su pristizali I zamenjivali starije. A ulica je ostajala. Ista, neizmenjena, I svako od nas je tu bio “suvereni gospodar” I zvao je “moja ulica”. Čim bi nogom stupili na njenu kaldrmu osećali smo se jačim nego što smo inače bili. Mnogo jači, jer tu za nas nije bilo straha. Kada bismo se posvađaali sa nekim dečakom iz drugog kraja grada, rekli bismo mu:

“Proći ćeš mojom ulicom!”

To je značilo da ćemo se tu obračunati s njim, a kako – to on već zna. Ovde smo mi bili snažni I nepobedivi junaci iz naše mašte.

Nikola je od mene stariji četiri godine. Mile godinu dana. Dugo smo nas dvojica samo gledali Nikolu kako neumorno okreće pedale na biciklu. A bio je to naš san.

Nikola je tom veštinom toliko ovladao da je čak I opustivši ruke umeo da upravlja. Da bi nama pričinio zadovoljstvo, on bi pokatkad stavio noge na upravljač.

Kasnije, kada sam poodrastao, ovo nikada nisam mogao učiniti. Sav Nikolin trud ostajao je uzaludan. Posle tog “usavršavanja” čak sam I pri normalnoj vožnji bio nesiguran. Nikola se ljutio. Najzad me je ostavio. Dobio sam novog učitelja.

Tu ulogu preuzeo je Voja. Nikolin školski drug. Stanovao je na drugom kraju grada. Kod nas je svakodnevno dolazio. Nikola I on su sedeli u istoj klupi, a u školi su više godina zajedno. Zavoleo sam ga kao da mi je brat.

Trljam oči. Ne, ne sanjam. Sasvim dobro vidim. Obuzima me drhtavica. Sredinom ulice ide Voja. Neposredno za njim dva Nemca sa mašinkama “na gotovs”.

Pred uperenim oružjem. Zašto? Šta je učinio? Šta Nemci hoće od ovog mirnog mladića?

Blag, jedva primetan osmeh na ivici usana. Ovi što drže puške ne opažaju to. Da bi se oružje pokrenulo dovoljno je da prst povuče oprugu. A tada – smrt. Samo nje se više plaši onaj ko puca nego onaj u koga pucaju. Ubica zatvara oči I, kada nastane grmljavina iz puščanih cevi, on sa najvećim strahom očekuje da se meci vrate kao bumerang.

Uznemireni Nemci, koji sprovode mladića, plaše se reagovanja mase I zato gledaju na sve strane. Zato su I hapšenja obavljana noću.

Nemci ne gledaju pravo, pogled im neprestano luta. Glavu okreću čas na levu čas na desnu stranu. Neka magnetska sila sve naše oči upravila je u ovog nenaoružanog dvadesetogodišnjeg mladića. Tu, u blizini, možda je smrt. A on I ne pomišlja na nju iako ga cevi s vremena na vreme dodiruju po slabinama.

Ovo je bio nesvakidašnji prizor. Bol, ponos, gordost I prezir – to bi naslikala kičica slikara. Tu, oko mene svaka žena je majka. Njihovi ukočeni pogledi prodiru daleko. Oni uvek kažu više nego što se rečima može iskazati. Majka predoseća I opasnost I radost svoga deteta jer je ono deo nje.

Kad čovek nešto prezire ne može se u isti mah toga I uplašiti. Ovaj mladić prezirao je okupatora. Odlazio je ponosno, bez žaljenja. Odlazio je, a tek je počeo da živi. On nije znao, a ni mi nismo, da se više nikada ovom ulicom neće vratiti. Nikada više nas neće veselo drugarski pozdraviti. Nikada više nežne reči neće šaputati svojoj devojci.

Sve to odlazi. Odlazi s njim. A on sa svakim trenutkom, sa svakim korakom, sve više postaje čovek. Mnogo je godina trebalo da dete izraste u mladića. Taj mladić – najedared postaje čovek.

Čudio se Voja. Čemu sve ovo? Nije nikakav prestup napravio. Šta to Nemci hoće od njega. Jutros su došli njegovoj kući I tražili ga po imenu. Morao je poći. Naoružani su. Ne bi pomoglo nikakvo raspravljanje. Video je da su spremni da upotrebe oružje. Pretpostavljao je da je u pitanju kakav nesporazum, pa zašto da sam stvara neprilike. Inače, on je kao I ostali, izbegavao Nemce. Nije hteo ni da govori o njima. Za tu mržnju oni pak nisu znali da bi im ona poslužila kao razlog za hapšenje. Čudio se I tome što mu Nemci znaju ime. Kako to da oni poznaju stanovnike grada? Morao je tu neko umešati svoje izdajničke prste. To mu je bilo odvratno. Da li ovo ponemčeno pseto vidi koliko je daleko od običnih ljudi?

Čovek je teško biti. Znao je to. Za nekoga bi ovo možda bilo iskušenje. Za njega nije. Nikada nije bio ovako jak. A nije mu bila ni potrebna snaga da ovim prosjacima što skupljaju mrve posle fašističkog pira pokaže da je lepše umreti kao čovek nego živeti kao bednik.

Razmišljao je o tome šta mu se sve mogže desiti. Nemci će ga možda odvesti u svoju komandu. Tamo verovatno ispitivati. Nije ništa učinio pa nije ni znao šta bi ga mogli pitati. A možda će ga primorati da stupi u njihovu vojsku? Kakva odvratnost. To nikada ne bi učinio. A ako mu postave uslov? Opet će odbiti. Radije će u logor. Da obuče nemačku uniformu? Ne, nikako!

Osetio je udarac u levu slabinu. Cev mašinke prekinula mu je tok misli. Nije reagovao. Čvrsto je stisnuo pesnice. Škrgutao zubima. Opet udarac. Ovaj je bio još jači. Okrenuo se.

Nemac mu glavom pokaza da ide desno. Bili smo na raskršću. Šta će tamo? Kud ga to vode? Za komandu se ide pravo.

Ispred kuća stoje ljudi, žene I deca. Gledaju u njega. Sigurno ga smatraju kriminalcem. To ga je vređalo. Za tako nešto nije bio sposoban. Trudio se da iz tih mnogobrojnih pogleda pročita zaštose toliko zadržavaju na njemu. Posle dužeg vremena kao da je shvatio. To ga je iznenadilo. Izgleda da ga sažaljevaju. Zbog čega?

Tu ipak postoji nešto što on ne zna. Pomislio je da naglo skrene u neku pobočnu ulicu. Da pobegne. Samo kukavice beže. On nije bio strašljivac, ali ni položaj nije bio ravnopravan.

Pažljivo je osmotrio ulicu. Odlučio je da nešto preduzme. Kada bi mu za leđima bio jedan vojnik, poduhvat bi mu lakše uspeo. Udario bi ga I oteo mu oružje. Dok bi se ovaj osvestio, on bi već bio daleko. Ne bi ga smeo ubiti, jer bi Nemci kasnije poubijali ove žene s decom.

Ali ovako? Ne bi napravio ni korak, a već bibio pogođen. Isuviše je nejednaka borba. Jedan protiv dvojice, I to protiv dvojice naoružanih. Bar da ima kakvu motku u rukama. Pristao bi čak I na dva protivnika. Časna smrt, ako ništa drugo, pokazuje karakter onoga koji umire.

I dalje se videla tuga u očima onih koji ga posmatraju. Nešto mora pokušati. Ukoliko . čovek ne primakne usta vodi ne može se napiti. Rešio je prvo da jednome od njih otme oružje. Ono istina je da nikada nije pucao ali mašinka je verovatno pripremljena da odmah opali. U najgorem slučaju može poginuti zajedno sa jednim vojnikom. Gledaće da dobro gađa. Prestao je da razmišlja o posledicama.

Ima trenutaka kada čovek nije u mogućnosti da dugo misli, jer mržnja koja se nagomilava u njemu nagoni ga da žrtvuje nešto što je neuporedivo skuplje od života. Ovoj deci ostaće u sećanju slika snažnog mladića kako pognute glave tromo korača dok ga puščane cevi guraju u leđa. Tu sliku nikada neće oni moći izbrisati iz sećanja. Večito će žaliti što tada nisu bili odrasli da snažnim grudima, kao gromada, jurnu napred pa makar se te grudi I rasprsle.

Nije se više kolebao.

Približavali su se pogodnom mestu. Jedna manja ulica sekla je onu kojom su išli. Tu bi svoju zamisao mogao sprovesti u delo.

Ali najedared?

Nešto ga trže. Ako ga Nemci vode negde na rad? To može biti Idu ka periferiji. Zašto on misli samo na ono najgore?

Odložio je bežanje. Ipak je tako nešto možda sada ludost.

Ali od namere nije odustajao. Videće ako ga ne vode na rad.

Valjda će mu se ukazati prilika. Iskoristio bi I najmanju mogućnost.

Uskoro su bili na kraju grada. Ugledao je Topovske šupe. Znači Nemci ga tamo vode. Pre rata tamo je bio smešten autobataljon. Zbog toga je tih nekoliko daščanih baraka I prizemnih zgrada I dobilo ovo ime. Prilazeći krugu primetio je mnogo nemačkih stražara. Zapazio je I neko užurbano I nervozno kretanje. Svi Nemci su naoružani.

Da li je tu neki logor? Približavajući se ogradi trudio se da ugleda I nekog drugog osim Nemaca. Uzalud, tu su bili samo oni I bilo ih je mnogo. Da su ovde ranije napravili logor, znali bi to okolni stanovnici. Neko bi makar nešto video. A te se vesti obično brzo prenose.

Uveli su ga u krug. Svi Nemci usmerili su pažnju na njega. Brzim pogledom odmerio je ogradu. Bila je od bodljikave žice. Visoka I dobro čuvana. Nemoguće je preskočiti je. A hteo je to sada da učini.

Dok je, kao kroz kakav špalir, prolazio između Nemaca, bio je prinuđen da im gleda u lica, jer nije hteo da povije glavu. Nije se ničega stideo. Izdržao je te nihove odvratne poglede. Oči mu se malo duže zadržaše na jednom vojniku koji ga je netremice posmatrao. I on je mlad. Jedva ako ima osamnaest godina. Pištolj mu u velikoj kuburi visi o pojasu. Na grudima ima dve-tri oznake koje pokazuju da je odlikovan više puta. Mlad a zločinac. Činio je ono što hoće fašizam, oduzimao ljudima živote I zato je bio nagrađivan. Da li je to činio svojevoljno?

Velike plave oči, potpuno otvorene, gledale su I dalje u njega. Pitao se zar je ovaj dečak toliko iskvaren da mu je jedini životni cilj zločin? To mu je usađivano u dušu od onog trenutka kada je bio sposoban da shvati. Plave oči I dalje su uporno gledale. Da li je on razumeo sve ovo ili je to činio po nekom životinjskom nagonu što ga je nasledio od primitivnih predaka? Ljudi se ne rađaju zločinci pa ma kakvi im roditelji bili. Društvo je krivo što ljudi često gube osećanje poštenja.

Ovaj mladi Nemac nije nasledio želju za ubijanjem. Vaspitavan je tako. Mit o veličini godinama je usađivana u njega. A da bi se grudi nakitile ordenjem, potrebno je pucati u ljude. To je od njega traženo I on je to činio. Fašizam na svom putu ne zna za prepreke. Ako su prepreke visoke, on od ljudskih leševa pravi stepenice.

Kada je prošao pored njega, okrnuo se, Plave oči su ga ukočeno pratile. Možda je ovaj mladić najzad shvatio?

Voja je prekinuo da razmišlja o ovom nemačkom mladom vojniku. Pokušavao je da prozre okupatorove namere. Samo nije imao vremena za to, jer su ga posle dvadesetak koraka zaustavili pred jednom barakom. Vrata kao da se sama otvoriše. Ugurali su ga unutra.

Betonski pod prekrivala su ljudska tela. Ovde su Nemci strpali nekoliko stotina ljudi. Jedni su leđali, drugi sedeli, dok je nekoliko njih pokušavalo da kroz male otvore vidi nešto napolju. Neprijatan zadah umalo ga ne uguši. Mali otvori, umesto prozora, bili su nedovoljni da bi se pročistio vazduh. Tu unutra vršila se I nužda.

Vrata se sa treskom zatvoriše. Sada je sve kasno. Napolje se više nije moglo.

Velika se prilika gubi u daljini. Na ulici žagor. Njega su mnogi poznavali. O njemu I govore. Samo to je sve. Pomoći mu ne mogu. Nikome nije poznato šta hoće Nemci. Možda teraju nekud na rad? Možda kupe u logore? Možda?.. Možda?..

Zatvaraju samo muškarce. Uskoro smo to doznali. Noćas je bilo hapšenje. Jutros se završava. Sve koje hapse Nemci traže po imenu. Znaju tačno I gde ko stanuje. Ne greše. Obaveštenja su tačna.

Postoji jedna vrsta ljudi koja želi da u svojim rukama ima vlast bez obzira na sredstva kojima će je se dočepati.

Nemcima je potrebna pomoć. Njihovi lakeji stavili su im se velikodušno na raspoloženje. Izdajstvo je velika sramota ali ima I takvih koji to čine.

Cele noći Nemci su kupili ljude. Brzo su pronalazili one koje traže. Dizali su iz iz postelje bez I najmanjeg objašnjenja. Okupator je koristio svoje nasilničko pravo. Pravo jačega. Jutros su pokupili preostale. Nekoliko stotina zatvorili su u Topovske šupe. Izgleda da su prekinuli kada više nije bilo novih imena.

A spisak što ga nemački vojnici držahu u rukama napravili su oni koji su izgubili osećaj ljudskog dostojanstva. Predavali su ljude Nemcima u ruke, a znali su ono što mi nismo znali. Znali su šta će se dogoditi. Ko god hladnokrvno okupatoru ukazuje prstom na svoje prijatelje, drugove, susede nema savesti, ono nije čovek. Zar bi čovek mogao da sebi dozvoli susret sa majkom čijeg je sina ubio?

Došli su oni juče u grad. S stanice su se pravo uputili u kasarnu koju su im Nemci pripremili. Veliko iznenađenje. Marširaju postrojene čete, a na vojnicima naša siva uniforma. Malo su je samo izmenili. Prilagodili su je odeći svojih saveznika. Verno pseto obično sledi svoga gospodara. Visoke okovratnike zamenili su kragnom koja se zakopčava dugmetom ispod same brade. Na ramena su postavili vrlo široke I crne naramenice. Fašistička boja obeležila je I njih. Džepove su stavili spolja. Kao Nemci na svoojim uniformama. Trud im se isplatio. Od Nemaca razlikuju se samo po tome što je nemačka uniforma zelena a ova siva. Začuđeno smo se pitali kakva je ovo vojska. Pratili smo ih pogledima ne krijući to. A ko se ne bi začudio kada najedared u okupiranoj zemlji vidi svoje vojnike? Malo je njih znalo ko su oni. Ipak je bilo dovoljno. Naglo, od usta do usta poče da se prenosi samo jedna jedina reč:

Ljotićevci.

Tada smo ih prvi put videli. Kao I ostali I ja nisam mogao da sakrijem odvratnost. Dok bi u daljini ta siva boja izgledala kao ona naša omiljena uniforma, kad bi se približili, odbijala je.

U gradu je bilo mnogo okupatorskih vojnika. Evo sada I njihovih slugu. Da bi se udvorili gospodaru, bili su spremni na sve. To obično tako biva. Ako je sluga gazdi I sko slepo izvršava njegova naređenja tako da mu želje, prohtevi, namere postanu iste kao u ovoga, onda on postaje gori od njega. Gori zato što on to čini za nagradu.

Sa trotoara gde stojimo začu se piskavi glas jedne starice:

“Kako vas, deco nije sramota? Znate li šta činite? Zašto postadoste izdajice?”..

Nije mogla da zavri ovaj svoj “pozdrav”.

Komandir, koji je izašao ispred čete I bio najbliži ovoj staroj ženi, uputi se premanjoj I dreknu:

“Ćuti, babo! Sreća tvoja što si tako matora, inače bih te ja naučio pameti. Ne bi ti više nikada reč progovorila.”

“Izrodi!…”

“Umukni, beštijo!”

Razdra se još jače. Lice mu postade crveno a vratne žile napregnuše se kao sajle kada privlače brod obali.

Starica ga mirno pogleda, ne pokazujući strah, što je on valjda želeo da vidi

nastavio je da se dere:

“Ako opet progovoriš dobićeš dvadeset I pet batina po zadnjici.”

Pošto mu se čet udaljavala, on otrča za njom neprestano mlatarajući desnom rukom. Okrenu se I pogleda staricu. Posle nekoliko koraka orkete se još jedared. Kao da se predomišljao da li da se vrati I svoju pretnju sprovede u delo.

Druga četa, koja je išla za ovom, pravila je još veću buku. Od bata potkovanih cokula ne bi se mogao čuti tihi starački glas. Baki se usne pomeraju. Sigurno završava “dobrodošlicu”, ali kako vidi da je ne čuju ni oni neposredno pored nje, ona onako pogrbljena podiže malo glavu, da bi valjda sakupila svu preostalu snagu, pap ljunu pored njih. Zatim se okrete I uputi na drugu stranu.

Da li su ovi ljotićevcu svesni svog zločina? Da li osećaju koliko je sramna I sama reč izdajstvo? U momentu kada čovek prvi put ubija, razmišlja o tome; ali kasnije, kada ide iz zločina u zločin, on to smatra za neophodnost. Oni, kao I njihovi gospodari, nisu hteli da se osvrnu na svoja nedela. Zatvaranje ljudi za njih je bio prirodni proces, proces u kome su oni, kao po nekoj predodređenosti, imali glavnu reč. Ovaj se narod nije slagao sa onim što oni misle. Zato su došli. Pravili spiskove, pokazivali prstom. Došaptavali.

A da li su imali pravo na to? Da li su ljudi pozvani da kažnjavaju one koji se ne slažu s njihovim shvatanjima? Ne, nisu, jer ne mogu biti sigurni da je njihovo mišljenje ispravno. Ljotićevci su sada tu da pomognu Nemcima da pozatvaraju one koji su protiv fašizma. Počeli su sa onima koje su potkazivali. Kada bi svako ko proliva tuđu krv uvideo niskost svoga postupka, ubio bi samoga sebe.

******************

Mile I ja još stojimo na ulici. Posle Voje nije više niko sproveden. Tu oko nas govori se samo o onome što smo I mi videli. Razloge za hapšenja niko ne zna. Svako kao da očekuje da he on sada prvi na redu.

Nas dvojica čekamo oca. Jutros je negde otišao sa Nikolom. Prilazi nam Pera, naš najbliži sused. On je Miletov školski drug. Lepo razvijen dečak. Krupnih kostiju. Uvek nasmejan, sa izvesnim smislom za humor kojim se obilato koristio. Često bi se zbog toga našao u nezgodnom položaju. Mnogi su se suprotstavljali njegovim šalama. Tada je dolazilo do obračunavanja. Oni koji su se smatrali uvređenima, a nisu mogli šalom da mu odgovore, upotrebljavali su pesnice. I tu je on izlazio kao pobednik.

Onako snažan, velikih I čvrstih šaka, sa svaim se hvatao u koštac, pa I kada je taj stariji od njega.

“Šta ste premrli kao babe?” reče kada nam se približi.

Ja ćutim.

Mile mu odgovara:

“Zar tebe ovo ne plaši?”

Pera dodaje:

“Ti mnogo razmišljaš o onome šta se dešava oko tebe. To je greška, jer se time zamaraš. Ako čovek dopusti da na njega deluje ono što se zbiva u njegovoj neposrednoj blizini, to ga toliko iscrpljuje da postaje uveren da u njemu nema ni trunke snage. Opasnost je često opasnost samo zbog toga što mi sami sebe u to uveravamo. Hapse! Pa šta! Još se ne zna zog čega je ovo. Ne treba se plašiti ničega šo je nevidljivo..”

Ja ga prekidam:

Da li ti, Pero, vidiš da je ovo nešto što se ne događa svakoga dana već godinama? Treba da shvatiš: rat je. Čovek u ratu ne sme biti optimista. Ako to postane, nerazumno se izložio neprijatelju. Samim tim što je njime ovladao optimizam, on postaje neobazriv. A kako da ne osetiš strah Na događaje I sve ostalo treba gledati realno. Ako u ratu nezaklonjene grudi izložiš neprijateljskim puškama, znaj da će te ubiti. U ratu se, kod pojedinih ljudi, budi krvoločnost svojstvena primitivizmu I tada se on, kao nekada kada je živeo u pećini, ne razlikuje mnogo od životinja.”

“Rat je, na to će Mile. A šta je rat drugo nego rezultat neurastenije pojedinih državnika? Njima on služi kao zavesa kojom bi želeli da pokriju svoja nedela, jer ratom pravdaju zločine I uveravaju čovečanstvo a je to neminovan prirdan proces. A ovo što čine Nemci po Evropi, zar ti nije to dovoljan dokaz da je fašizam od nemačkih vojnika stvorio zločince. Ko može tvrditi da oni nisu žedni naše krvi? Ti se naravno ne plašiš, jer mi, mislim na nas trojicu, do sada nismo upoznali rat. Sada nam se pruža prilika da se uverimo da nema većih grozota od onih koje rat donosi.

Ti pretpostavljaš da je mene rat već ubio. Ne, ja se ne plašim onako kao što ti misliš. Ako je čovek obazriv, to ne znači da je I stašljiv. Život nije večan da bi se moralo žaliti za njim. Ne interesuje me ni kakva će mi smrt biti. Umiranje se po lepoti ne razlikuje. Nema lepše ni ružnije smrti, ali tu ipak postoji neka razlika. Razlikuje se smrt heroja od smrti kukavice ili smrt rodoljuba od smrti onoga što je izdao zemlju.

To me plaši. Ne bih hteo da me neko primora da umrem kao izdajnik. Ako čovek već mora da umre, onda nije važno hoće li živeti nekoliko dana više ili manje. A prema ovim pretkazivanjima, izgleda da neću umreti ni kao heroj. Boli me to. Zar čovek ne oseća neko poniženje kada ne može pružiti pomoć onima koji to očekuju od njega? Pogledaj ove nemoćne starce I nejaku decu. Zar u njihovim očima ja nisam div? Veruj mi, nije mi žao ako već moram mreti, ali se bojim da će posle moje smrti na spomeniku pisati da sam plašljivac, jer ako nisam hrabar šta bih drugo mogao biti..”

“Hej, hej, stani! – prekide ga Pera. Rat je nama, rat je I njima. Ne smemo sebe videti mrtvima ako je ratna huka zahvatila I našu zemlju. Onaj ko se unapre uplašio protivnika I bez borbe je izgubio borbu. Ti već govoriš o smrti, a još nisi video ni mrtvaca. Šta ćeš reći ako taj mrtvac bude neprijateljski vojnik?”

“Ti si lud. Zaboravljaš da su oni naoružani.”

“Naoružaćemo se I mi.”

“Počinješ da buncaš.”

“Prosto je to. Naapašćemo Nemce.”

“Ti zaista ne zanaš šta govoriš. Njih ima koliko I nas,a još su I naoružani.”

“Ako u borbi prvi napadneš, unapred si osigurao polovinu pobede.”

Javljam se opet ja.

“To je neizvodljivo. Nema smisla naletati na puške koje bljuju vatru a ne biti pripravan da se toj vatri odupreš. Nemci su regularna vojska. Njihove će puške zapucati sve u istom trenutku. A šta bismo mi pojedinačno učinili? Od zla napravili bismo još veće zlo. Sada kupe samo odrasle muškarce, a u tom slučaju stradali bi samo nemoćni starci, žene I deca. Prema njima bi to bilo nepošteno.”

Pera prihvata:

“Vidi se da još nisi zreo za velike poduhvate. Važno je početi, kasnije bi se sve postavilo na mesto. Kada fijuču meci oko ušiju, čovek učini mnogo više od onoga što bi inače uradio.”

Odgovaram mu:

“Ti, Pero, kao da ne želiš da znaš za ono najvažnije. Ako bi se to razdvojilo stihijski, tu nema uspeha. Potreban je tu neko ko će primiti na sebe veću ulogu.”

Nastupi ćutanje. Sva trojica gledamo u zemlju. Nozdrve su nam sve šire od vazduha koji šiklja na njih iz grudi što se nadimaju I verovatno bi popucale da ne beše tih otvora.

Mile polako diže glavu. Gleda: čas Peru čas mene. Poče da govori:

“Ipak se tu može nešto učiniti. Treba pokušari da se kasnije ne bismo kajali. Možda I nećemo uspeti, ali biće nam lakše ako uradimo ono što stoji do nas. Za sada prednost ima neprijatelj. Puške su samo u njegovim rukama.

Ali mi smo mladi. Mlad čovek češće počinje nešto veliko ali retko kad to I završi, jer mu mladost ne dozvoljava da bude istrajan. Taj mladalački nemir, to je ono najsnažnije u čoveku.”

Opet ćutanje. Samo za razliku od malopređašnjeg nije nam bilo neugodno. Jedan drugog, krijući to, pogledali bismo kao slučajno.Te reči koje je Mile izgovorio probudile su nešto u nama. Čak sam I ja osećao da teret koji me je dotle pritiskivao polako nestaje, a činilo mi se da postajem nekako lakši…

Ponos je lepa ljudska osobina.

Pera, sa osmehom na licu, lupa šakom Mileta po leđima. Ovaj ništa ne odgovara, dok se njemu usne razvlače u osmeh.

Oni, nasmejani, gledaju jedan u drugog I ne obraćaju pažnju na mene. Stojim pored njih I nanovo počinjem da gubim ono kratkotrajno dobro raspoloženje. Kao da me onaj isti teret polako savlađuje. Strah opet ulazi u mene. Plašim se a ne smem im to reći. Ne zato što bi mi se oni smejali. Postoji tu nešto drugo. Bio sam siguran u to da oni nikada više ne bi u meni videli druga ravna sebi. Čovek, ako nije plašljivac, uliva poverenje ljudima I stiče njihovu naklonost.

Ja nisam plašljivko, ali nisam ni naročito hrabar. A za ovakve poduhvate potrebna je velika hrabrost. Kako da se čovek I ne uplaši? Nemci zatvaraju ljude. Ljotićevci su došli u grad. Sprema se nešto što sigurno ne vodi dobru. Ne želim to. Ne želim da ovako mlad umrem ili odem u logor. Još sam dete. Mlad sam I za svako iskušenje.

Želim samo jedno da živim.

Kada se treba rastati od života, onda uviđaš koliko je on lep. Nekada sam sanjario o smrti. Hteo sam da umrem mlad I kao junak. Hteo sam da mi se dive pokolenja. Da se moje ime prenosi sa kolena na koleno.

Sada neću to. Kukavica sam. Čuvam se da to pokažem, jer se stidim. Pitam se zašto nisam kao oni? Pitam se samo, odgovora nema. Mogu jedino da sa strahopoštovanjem gledam u ta njihova do juče vesela, dečačka lica kako govore o smrti kao da je to lopta kojom se igraju na poljani.

Ali moćda I nisam kukavica? Zar čoveka treba prezirati zato što voli život, I svoj I tuđi, što želi da svako ko se prirodno rodio prirodno I umre?

Nailaze otac I Nikola. Obojica su zamišljeni I vidi se da nisu raspoloženi za razgovor. Međutim, Mile ih prinudi na to. Ukratko im ispriča šta smo mi razgovarali.

“To je glupost!” Viknu otac. “Ne smete ni misliti na takvo šta. Unapred ste osuđeni na smrt. Drugo ništa ne očekujte.”

Hladni očevo pogled prošeta preko naših lica.

“Deco, ne činite ništa nerazumno. Nemaca ima mnogo. Dobero su naoružani. Jutros smo Nikola I ja čuli da je ovde došla I nekakva njihova kaznena ekspedicija. Sigurno su pripravni na to što bi vi želeli da uradite. Oni su vojska. Okupatorska vojska. Razbojnik I kada spava ne zatvara oba oka. Jedno mu je uvek otvoreno.”

Ćutimo I ne mičemo se. Na sastavu vilica iskaču mišići. To nemo stiskanje zuba pokazuje da se ne slažemo sa ovim što je on rekao. Čitav minut ćutimo. Videći to, htede da progovori. Nikola ga preduhitri.

Ja, I pored toga što sam se plašio, bio sam pristalica Perinog I Miletovog predloga. Nešto me nagoni da budem uz njih. Jedino je Nikolina odluka mogla da me pokoleba.

Gledam ga. On se okreće ocu I govori tihim, odmerenim glasom:

“Tata, ti si se nekada borio za slobodu. Gledao si toliko puta smrti u oči. Na smrt nisi obraćao pažnju kao da to uopšte nije važno u životu čoveka. Znaš da mi ovde imamo svoje shvatanje o slobodi. Ubeđeni smo da za slobodu treba poginuti. Ti to dobro znaš. Ti si rođen ovde. I mi smo ovde rođeni. A ti od nas tražiš da budemo drugojačiji. Razumem te. Hteo bi da nas sačuvaš. Samo, izgleda to više nije moguće. A I ako se pojavi kakva mogućnost, svako se njom mora koristiti sam. Bila ona I najmanja, držaće se nje kao dao davljenik slamke.

Ovo što kaže Mile jedini je izlaz. Zar da dozvolimo da Nemci mrcvare naša tela kao kasapi svinje? Ne, to nikada. Ako u toj borbi neko I pogine, svejedno, drugi će zato ostati Veličina I jeste u tome da mnogo žrtvuješ, da mnogo daješ, a da ne tražiš nagradu za to. Budemo li mirni, ko zna kako ćemo proći.”

Gledamo oca. Čekamo odgovor. Ma šta rekao, poslušaćemo ga. Roditeljski saveti, ako se ne prihvate, večito nagrizaju savest dece. On je znao da nećemo učiniti ono sa čime se on ne slaže. A od njega se traži mnogo. Koji bi otac odobrio ovo? Tri sina treba savetovati kako da izgube živote. Čuvao ih je tolike godine, a sada treba da gleda njihovu smrt.

Opet njegov pogled prelazi sa jednog lica na drugo. Usne su mu spremne da izgovore: ne! Kad postane roditelj, čovek savetuje svoje dete da da čini ono što bi on uradio da je dete. Oči su I dalje šetale po nama. Kao da se šire I skuplljaju zajedno sa našim grudima što se nadimaju I hoće da prsnu. U tom trenutku učini mi se da nešto bljesnu iz njegovih očiju. Nešto u njemu bilo je jače od roditeljske ljubavi:

“Vi ste tek kročili u život. Pazite, nemojte nerazumno ginuti. Mrtav čovek nije od koristi ni sebi ni drugima. O svemu dobro razmislite. Mladost je borbena, samo je treba sputavati da ne učini neku glupost, jer mlad čovek smatra da je sve moguće. Budite uvek spremni na najgore. Rat ljude pravi krvoločnim. Zverima. To morate neprestano imati na umu, jer mi za protivnikke više nemamo ljude već kaznenu ekspediciju.

Hoćete od mene savet. Da ste deca, ja bih se potrudio da uz sebe zadržim svakoga od vas I da vam prema vašem uzrastu odobravam svaki korak. Da ste deca. Ali vi niste više to. Vi ste danas izrasli za nekolikoo godina unapred. Vi danas postajete zreli ljudi; kad su puščane cevi podjednako uperene kako u stare tako I u mlade, onda zašto bi se oni I razlikovali po godinama?

Činite ono što smatrate da treba uraditi. Hoću samo da ne zaboravite da za protivnike imamo kaznenu ekspediciju.”

Pogleda nas još jedared. Nekako čudno mahnu glavom I ode u dvorište.

Gledam za njim I razmišljam.

Razmišljam o ljubavi.

Čovek voli decu, voli roditelje, voli ženu, voli slobodu… a kada je potrebno da te ljubavi uporedi on to ne može, jer ljubav se ne meri. Prava ljubav nema granica.

Nikola se prvi javlja:

“Otac je u pravu. Ne smemo činiti nešto što je za osudu. Rizikovati kad sigurno znaš da si izgubio, glupost je, jer čovek, dok god diše – za njega nije došao poslednji trenutak. Ne smemo zaboraviti ni to da borba daje životu naročitu čar.”

“Ti si najstariji.” na ro će Mile. Što rekneš – prihvatamo.”

“Nikola nam se obratio tako kao da nema poverenja u nas” upada Pera.

“Verujem ja u vas I to mnogo više nego što vi mislite, ali I veliku odgovornost primam na sebe, jer sam uveren da ćete učiniti ono što I ja.”

Mile htede da ga prekine; on mu ne dozvoli već nastavi.

“Nemci Imaju neki svoj razlog za ovo hapšenje. Treba nekako doznati šta nam spremaju. Lakše je boriti se protiv vetra kad znaš odakle duva.

Pero, majci ni reči o ovom dogovoru. Vas dvojica, obrati se on Miletu I meni – takođe pred majkom ne govorite. Ne smemo im povećavati brige, Nemci su ih dovoljno zabrinuli. Ja ću se odvojiti od vas. Pokušaću da doznam zbog čega su Voju uhapsili. Vi se potrudite da vam ne promakne nijedna sitnica, jer baš to mođe biti odlučujuće.

Mi ostadosmo pred kućom. Nikola se uputi niz ulicu. Koračao je sigurno, ne pokazujući da ovi događaji za njega imaju ikakvu važnost. Takvo držanje toliko je uticalo na nas da sam čak I ja osećao kako se u meni javlja neka dotle pritajena smaga.

“Ovome se Nikoli zaista treba diviti” reče Mile.

“Čudnovat je on – dodade Pera – Malo stariji od nas, a u sebi ima toliko snage koliko nemamo nas trojica zajedno.”

Upustismo se u razgovor sa susedima. Roditelji bi se ljutili ukoliko bismo se udaljili I zato smo ostali pred kućom. Na žalost, I naši su susedi znali koliko I mi.

Ulica je bila sve mirnija. Kao da je sve bilo završeno jutrošnjim hapšenjem.

Nama se bar tako činilo.

**************

Majka postavlja sto. Sedamo, ali bez neke želje za jelom. Ručak u našoj kući nikada nije bio ovakav. Svi ćutimo.

Najzad progovori otac:

“Jedite deco. Možda ćete već sutra žaliti za ovom hranom.”

Tišina.

Ne čuje se lupa kašika I tanjira. Posmatram Nikolu. Pažljivo, da otac ne primeti. Vilice mu se stežu kao da hoće da se zubi spoje.

Otac ponavlja:

“Jedite deco.”

“Nisam gladan.”

Svi gledamo u Nikolu. On ustaje od stola. Očevo lice dobija neuobičajenu boju. Do sada je na njemu nisam zapazio. Očekujem prasak. To se po Nikolu ne bi dobro svršilo. Znam očevu narav.

Začudi me kada se savlada I stisnutih vilica progovori:

“Kukavico!”

Opet tišina.

Zatim Nikola tiho odgovara.

“Nisam kukavica. Čak I ti to ne misliš o meni. Ne znam zašto me nazivaš tako. Ako sada menjaš mišljenje koje si sticao godinama, gledajući me kako rastem, ne želim da bude drugojačije. Neka budem za tebe sin koji te je razočarao, bolje nego da dođe do toga da ti dokazujem svoju hrabrost..”

“Nije vreme za svađu” umeša se majka.

“Ja samo hoću da on jede.”

“Nisam gladan” obrecnu se Nikola.

Ovakve postupke otac nije dozvoljavao. Očekujem “buru”.

Ali do nje ne dođe.

Jezivi krici koji dopiru sa ulice dižu nas na noge. Trčimo napolje. Ljudi se okupili oko čezua jednog mlekara. Usred te gomile čovek u seljačkom odelu. Bio je mlekar nekih naših suseda. Prilazimo I mi.

Ovaj čovek kuka glasno kao malo, tek prohodalo dete. Žene su sposobne da u svakom trenutku I bez ikakvog razloga zaplaču, ali muškarcima se to retko događa. Nepodnošljivo je gledati ga. Rukama se lupa po glavi mlatara njima oko sebe, udara se po grudima, steže šake u pesnice pa bije po čezama. Malo mu je I to. Uhvatio se za kosu I čupa je. Zatim ruke prelaze na košulju. Posle nekoliko trenutaka na grudima ostaju samo rite. Zatim se nokti zariše u kožu.

Promuklim glasom naricao je kao žena na seoskim sahranama. Glas bolno para vazduh. Suze teku iz očiju. Jauče sve glasnije. Pominje više njih. Čujem I imena dvojice mojih drugova sa kojima sam zajedno išao u školu. To su mu sinovi.

Moji susedi pokušavaju da ga umire. Bez uspeha. On I dalje čupa kosu Nokti se sve više zarivaju u grudi. Zreo čovek retko plače, ali kada iz njegovih očiju poteku suze I onaj ko ga samo gleda oseća njegov bol.

Mi ne možemo da shvatimo šta se dogodilo. Kada bismo znali, možda bismo mu mogli I pomoći? Ljudi stvaraju život, ljudi ga I ruše. Čovek kada hoće, može mnogo da učini.

Mi koji stojimo oko njega ne znamo zašto teku te suze. Ne znamo zašto on ovoliko jauče. Zašto se bije u grudi. Zašto čupa kosu. Zašto, zašto?…

Zato što su pre nekoliko sati Nemci postreljali sve muškarce u njegovom selu. Retko ko se našao van sela I ostao živ.

Njemu su poubijali sve muškarce iz kuće. Sada je on ostao sam sa ženama I sitnom decom. A to je bila velika zadruga.

Boli ga što je živ. Ta deca reći će mu jednog dana da nije kao ostali. On bi sada najradije dao život da zameni nekoga od onih mladih. Zato kuka. Za ovom decom što se još nisu ni zamomčila. Još nisu ni osetili život, a već moraju umreti. Ređa njihova imena. A šta bi on mogao da je danas bio kod kuće? Veruje da bi ih spasao. A zar se I oni sami ne bi spasili da je to bilo moguće?

Nejednaka je ovo borba. Na jednoj strani naoružani vojnici koji već nekoliko godina pucaju u žive mete. Na drugoj, goloruki mirni narod. Veliki je to bol. Otac, stric, ujak – izgubio je one koje je najviše voleo, svi su mrtvi. Nikada ih on više neće videti. Da li će ih poznati onako izrešetane nemačkim mitraljezima?

Strašno je bilo ovo što su vojnici sa severa počinili. Nenaoružane seljake rešetali su mecima I to pred majkama, očevima, ženama I decom. I to boli. Boli, jer ovi ljudi ni životinje tako ne ubijaju. Oni koji nikada nisu digli ruku na onoga ko ih ne napada leže sada u blatu iskasapljeni kao vukovi posle hajde. Ovo nije kukavički bol. Kukavica je ona što sebe smatra nosiocem kulture. Nikada on neće biti dostojan onih koje ubija. Sejao je smrt, nemilosrdan je kada su tuđi životi u pitanju. A sve to čini da bi sačuvao ono što je zločinom stekao.

Polako se sve stišavalo. I najveći bol ljudi su u stanju da podnesu.

Otac nas je pozvao u kuću .

Ćutimo, na jelo I ne pomišljamo.

Majka prva progovara:

“Nemci mitraljezima rasteruju strah.”

Upravljamo pogled na oca. Čekamo šta će reći. Međutim, on ćuti. Znao je šta je fašizam u stanju da učini. Želeo je da to znamo I mi, ali nam nije hteo reći. Smatrao je da nam je potrebna hladnokrvnost da bismo mogli da shvatimo trenutak kada budemo morali da samostalno mislimo na svoj život. Iskustvo mu je govorilo da se sve neće završiti na ovome. Zločinac se nikada ne zadovoljava jednim ubistvom.

Ali možda neće više ništa biti?

Nada je usađena u ljudska srca kao koren stoletnog drveta. Čovek se uvek nada. I u poslednjim trenucima života još se nečemu nadamo.

Ćuti otac.

Nada se. Misli da su vojnici utolili svoju žeđ. Mnogo je krvi proliveno.

Ali mi nismo znali da u tome trenutku krv nemilice teče I dole ispod Kragujevca. Mirni seljaci, naši najbliži susedi prvi su stali pred fašističke mitraljeze.