MRTVI BOLJI OD ŽIVIH IV

MIODRAG ZLATIĆ

Kragujevac ovog oktobra obeležava 81 godinu od največe tragedije koja je zadesila ovaj grad, 21.oktobra 1941.godine, kada su nemački vojnici streljali 2.778 kragujevčana starosti od 16 do 60 godina. Ovaj masakr je odmazda za događaje koji su se zbili nekoliko dana ranije kada je ubijeno 10, a ranjeno 26 Nemaca. Za svakog ubijenog Nemaca ubijeno je 100, a za svakog ranjenog 50 Kragujevčana.

Povodom osam decenija od ovog jezivog događaja, portal Barijere objavljuje delove knjige Miodraga Zlatića “Mrtvi bolji od živih”. Danas objavljujemo četvrti deo knjige.

Ova knjiga je uzbudljivo I potresno svedočenje o tim krvavim događajima 1941.godine u Kragujevcu. Pisac je bio učenik V razreda gimnazije koji je tog tragičnog oktobarskog dana ostao bez čitave svoje generacije školskih drugova. On je uspeo da izbegne streljanje. Njegov otac, Radosav Zlatić streljan je u kragujevačkim Šumaricama. Zlatićevo svedočanstvo otkriva nam mnoge, još nepoznare podatke o poslednjem danu u školi; veoma upečatljivo data je atmosfera racije I masovnih hapšenja, strah ljudi, njihova bespomoćnost I jalova nada koja ih je varalo do smrtnog časa. U ovoj knjizi prikazani su kragujevački događaji onako kako su ih doživeli oni koji su strepeli za živote svojih najdražih I koji čak ni pred gomilom leševa na gubilištu, nisu mogli do kraja da veruju u njihovu smrt.

– IV –

Sledeći dan je tmuran. Rominja kiša. Kao da nebo plače. Oblaci se spustili tako nisko pa izgleda dodiruje zemlju.

Ovo i nije nov dan za nas. Ko je mogao da spusti svoje telo na mek i čist krevet kada zna da mu otac, brat ili sin leži u blatu krvav i unakažen?

Čim se razdanilo, bio sam na ulici. Hoću da na neki način dospem do mesta streljanja. Prolaze oni koji kao i ja hoće da odu tamo. Kako govore, izgleda da za to nema mogućnosti. Nemci su okolo streljanih postavili straže. Ne dozvoljavaju da se prilazi.

Majka čuje da ja razgovaram sa prolaznicima. Pita me šta nameravam. Izlažem joj svoju nameru. Ona mi odgovara:

„Nemoj ti da ideš. Opasno je. Ići ću ja.“

„Mama, bolje je da ti ne vidiš to.“ Pokušavam da je odvratim.

„Ja imam najveće pravo na njih, pa i ako su mrtvi. To su moja deca. Ja sam ih rodila.“

Ne mogu da je sprečim. Nafovaram je da idemo zajedno. Ona pristaje, ali ako Nemci zaista brane da se priđe, obećavam da ću se vratiti. Žene ne ubijaju. Na nju će se možda izvikati, pucaće iznad nje ili na neki drugi način neće joj dozvoliti da se približi.

Iza poslednjih periferijskih kuća nastaju njive koje se pružaju sve do Šumarica. Sredinom protiče potočić. Njive su ograđene međama, ne mnogo visokim ali dovoljnim da zaklone čoveka. Lišće je opalo, ali je šiblje gusto, gotovo neprozirno.

Ipak je opasno odvojiti se od kuća. Postoji mogućnost da udaljeni nemački stražar opazi ljudsku priliku da se kreće. Pokušavam majci da objasnim kolikoj se opasnosti izlaže. Ona me i ne sluša. Vidim da je potpuno ravnodušna prema onom što bi joj se moglo desiti.

Prelazimo među pored putanje. Ona ide napred, a ja na dvadesetak koraka iza nje. Nismo dugo išli kad se ona okrenu. Čim joj se sasvim približih, ona mi se obrati:

„Vrati se kući“

I dalje se ne pokrećem. Njen glas postade odlučan:

„Čekaću dok se ne udaljiš. Tek posle ću nastaviti.“

Nije imalo smisla opirati se. Ostavljam je i vraćam se istim putem.

Misli su me savladale i ne opažam kud idem. Vodi me neka unutrašnja sila. Najedared vidim da sam pred kućom. To osećanje nekontrolisanja svojih pokreta još me ne napušta. Da sam bio svestan, iskoristio bih tu priliku i ne izlažući se opasnosti došao bih do mesta streljanja.

Kada je trideset ili nešto više starijih ljudi bilo već daleko od mene, tek tada sam se setio da sam mogao poći s njima. Oni na ramenima nose lopate i ašove. Idu da zakopavaju mrtve. Mogao sam im se neopaženo priključiti. Mogu još da ih stignem, ali bi me Nemci opazili kako trčim ulicom.

Gubim ih iz vida, ljut na sebe što sam to propustio. Ulazim u dvorište. Na sebe sam sve više ljut. Uzimam lopatu i hoću da je izlomim kao da je ona k riva. Zamahujem da snažno lupim o zemlju, ali umesto toga stavljam je na rame. Trčeći napuštam dvorište.

Putem kojim je otišla majka mogu poći i ja. Kada stignem do leševa, niko neće opaziti da je tu jedan više koji ih zatrpava. Nije prošlo ni deset minuta, već sam bio na mestu gde sam ostavio majku. Povijem se malo i pažljivo idem pored međe. Trudim se da ne napravim ni najmanji šum. Pokreti su mi nečujni kao u mačke. Staza se pruža do kraja njive. Tu, kroz jedan otvor, vodi u poprečnu među koja ovu njivu zatvara s donje strane. Odatle ide pored te međe, pa kroz novi otvor izbija u drugu njivu. Preko nje ide do potoka. Na drugoj strani vidi se jedannjen krak koji izbija na put što spaja Stanovljansko polje sa Šumaricama.

Dok se krećem, vidik mi je sužen, jer se zaklanjam međama da me Nemci ne vide. Osim toga, uz sam potok raste drveće koje sprečava da se vidi druga strana. Samo je manji deo dostupan pogledu. Dolazim do drugog otvora u međi. Ispred mene se ukazuje njiva koja se pruža do samog potoka.

Urlik, kao da je izleteo iz kurjačkih čeljusti onoga trenutka kada mu gvožđe polomi noge, ote mi se iz grudi. Preda mnom leži nekoliko stotina leševa. Stojim, dah mi zastaje. Srce kuca sve slabije. Čini mi se nijedan deo tela nije više moj. Gledam ovo svirepo delo i kao da umirem. Noge me izdaju i padam. Šake mi se zarivaju u meko blato Lice dodiruje, kao glečer, hladan leš.

Skupčjam snagu i sa mnogo napora iz blata izvlačim jednu ruku. Oslonjen na drugu, podižem glavu. Čovek teško umire, od nečega što mnogo mrzi. Mrđnja mu daje snagu i održava ga u životu. Mrzim sve one koji su učestvovali u ovom masakriranju. Mrzim i one koji su to naredili. Mrzim i one koji su gledali ove ljude kako padaju posečeni mitraljezima. Ja mrzim sve njih. Mrzim fašizam.

Ruka koju sam izvadio iz blata bila je krvava. Izvlačim i drugu ruku. Zatim okrećem leš preko koga sam pao i koji leži potrbuške.

Vilice mi se pokreću. Lupaju jedna o drugu da mislim zubi će se polomiti. Tresem se kao u groznici, jer ovo lice koje sada gledam, to nije ljudsko lice. To je komad mrtvog mesa, izmešano s mozgom, iz koga vire parčići polomljenih kostiju.

Ukočenim rukama držim leš. Mitraljeski rafal pogodio je glavu. Odneo je čitav prednji deo. Krv, izmešana s mozgom, kaplje mi na ruke.

Pokušavam da po odelu ustanovim da li mi je ovaj čovek poznat. Kada mi to ne uspeva, opet ga spuštam na zemlju. Stavljam ga u isti položaj u kome sam ga i našao. Zadnji deo loganje ipak je toliko čitav da neko ko naiđe, u prvi mah ne vidi ono što sam ja video.

Polako ustajem, neprestano misleći na ovo unakaženo lice i na majku koja je ovuda prošla. Da li je imala snage da gleda ovo?

Hoću da proverim da tu nije otac ili neko od braće. Zakoračivši među leševe jedva se uzdržah da ponovo ne padnem. Jedna trećina je unakažena kao onaj prvi. Jedni leže leđima na zemlji, drugi grudima, mnogi na bokove, a mnogi jedan preko drugog. Prikupljam snagu, zatim počinjem da ih prevrćem. Svoje, ako su ovde, mogu jedino po odelu poznati. I nepovređena lica razlikuju se od lica živih bića.

Hvatam jedan leš, hoću da ga okrenem. Delimično mu se vide leđa i to sva krvava i kaljava. Preko njegovih nogu i ostalih delova tela leže drugi leševi. Dok ga podižem malo od zemlje, jedna se ruka odvaja i ostaje da visi. Potpuno je odsečena od tela. Drži se jedino na parčetu štofa od kaputa. Viri gola, prelomljena kost, pomera se i glava, jer je za trup spojena samo tankim delom kože i nekom žilicom. Rafal ga je sigurno dva puta zakačio. Jedared po vratu, a drugi put preko grudi. Snop metaka presekao je mišicu.

Ostavljam ga da leži ovako kako je pao.

Ruke su mi potpuno krvave, prevrnuo sam i poslednjeg mrtvaca. Mojih nema ovde. Uzimam lopatu i prebacujem je preko ramena onako kako to čine radnici kada idu na posao. Provlačim se kroz šiblje u nameri da preskočim potok, ali zaostajem. Ovo što vidim uzbudilo bi i najtvrdokornijeg čoveka. Na rastojanju od sto i manje metara jedna od druge vidi se nekoliko grupa. Još jedna i sa ove strane potoka. Ranije je nisam opazio, jer je bila zaklonjena međom.

Stojim ne verujući da ovako nešto može biti istina. Ali istina je. Dugo se čuo mmitraljez kada su ubijali. Mnogi se nisu vratili. Mi to nismo mogli ni zamisliti. Sada gledam u stotine, hiljade leševa i kao da vidim onaj deo ljudske prirode koji je neprestano zakloonjen neprozirnim velom. Vekovima težnja ljudi je da pronađu način na koji bi najedared ubili što više.

Ako se jednoga dana budu merili zločini, još od trenutka kada je postao čovek, tas na kome bude stajao fašizam biće znatno teži od svih ostalih.

Optužujem ljude, reći će prijatelji čovečanstva. Da optužujem ih, jer ovo što ja gledam to je delo ljudi, to je rezultat rata. A ljudi ratuju i ko zna dokle će ratovati. Kada pobede svirepošću smatraju to svojom snagom i veličinom. Kultura čini ljude jačim Kao što dobijaju sredstva za lepši i manje naporan život, isto tako i njihova moć, kada je u pitanju zločin, postaje veća.

Kod jedne grupe vidim ženu sagnutu nad leševe. Prepoznajem majku. Kada joj se približih, reče mi:

„Zašto si došao? Zar je malo ono što sam izgubila? Hoćeš da i tebe ovako tražim?“

„Ako me Nemci vide, misliće da sam jedan od onih koji su određeni da kopaju rake.“

Na moj odgovor ona samo napravi neodređen pokret glavom i nastavi da pregleda mrtvace. Ja joj se pridružujem. Dok ona polako ide od leša do leša, ja to činim mnogo brže. I njene su ruke potpuno krvave.

U ovoj grupi ima više od polovine unakaženih ljudi. Mitraljez je poštedeo jedno mladićko lice. Mirno je kao da spava. Nema ni dvadeset godina. Rafal je pogodio stomak, ne pravo, već kroz slabinu. Leži na leđima. Creva su mu se prosula. Pokidana su i rasturena po kaputu koji je raskopčan. Gledam da majka ne opazi šta radim. Pažljivo skupljam komace i stavljam ih nazad u stomak. Zatim mu zakopčavam kaput.

I ovde nismo pronašli nikoga od naših. Majka videći da sam se uputio niz potok, u pravcu nekoliko grupa koje čeže malo niže, reče mi:

„Ja sam ih pregledala.“

„Možda ti nisi dobro uradila.“

„Majka se nikada ne vara. Ona će uvek poznati svoje dete, bilo ono živo ili mrtvo.“

Prelazimo na sledeću grupu. Nju su Nemci prekrili šašinama koja je u snopovima ležala na njivi. To su učinili kako oni koje su vodili na streljanje ne bi videli ove ranije ubijene. A i da su znali kud ih vode , bežanje im ovde ne bi mnogo koristilo. Jedino bi im se produžio život za sekundu ili dve. Teren je takav da je nemoguže pobeći. Sredinom protiče potok, a levo i desno kosine. Do vrha, tj gde je ravno, ima dve do tri stotine metara. Ove padine, iako nisu mnogo strme, nisu pogodne za trčanje. Razrivene njive ili međe ne dozvoljavaju da se lako istrči na ravninu. Vidi se da je mesto birala iskusna ruka.

Šašina je rasturena. Oni koji su stigli pre majke i mene bacali su je u stranu. Dok je sa jednog dela šašina bila potpuno uklonjena, veći deo ostao je netaknut. To me podseti da budem obazriv. Znači Nemci obilaze mrtve.

Majka i ja glasno razgovaramo o tome Ona pregleda mrtvace što su otkriveni a ja uklanjam šašinu iznad ostalih. To naše kretanje i šuštanje šašine kao d poče da budi mrtve.

Čujem nei šapat. Zatajem, misleći da mi uši same govore. Nemoguće je da to čine mrtvi. Okrećem se prema majci. Napregnuvši svu pažnju i ona je zastala. Šapat se ponavlja. Tih, jedva čujan. Majka me upita:

„Čuješ li?“

„Čujem.“

Šapat je malo jači. Liči na jauk nemoćnog čoveka.

Majka polazi prema meni. Glasno kaže:

„Skloni šašinu, verovatno je neko živ.“

„Živ sam. Živ sam, Jeste li Srbi?“ dopre ispod šašine slab, jedva čujan i rapav glas.

„Srbi smo, Srbi“, kažem i počinjem da sve brže uklanjam šašinu. Ruke mi rade kao da su automatizovani deo jakog mtora. Treba što pre doći do ovog nesrećnika koji je dan i noć proveo u blatu prekriven leševima. U meni raste sve veća želja da mu pružim pomoć. Postoji u ljudima jedno lepo osećanje , a to je ljubav prema ljudima.

Dok ovo radim, trudeći se da pronađem toliko prostora koliko mi je potrebno da stavim nogu na zemlju a da ne nagazim mrtvaca, na metar ili dva od mene prvo zaigra šašina, a zatim vidim ljudsku glavu. Svu krvavu, razbarušene kose i blatnjavu.

Više ne opažam gde gazim. Ne osećam da mi je pod nogama nešto meko. Ne osećam tugu što gazim po ovim ljudima i iz njih svojom težinom istiskujem poslednji vazduh. Ne izvinjavam im se, jer nemam vremena za to. Idem kao mačka, koja se u skokovima približava svojim mladuncima.

Za kratko vreme, koje se ne može ni izmeriti, nalazim se pored ove glave što se izmigoljila iz mrtvih. Ruka mi dodiruje živog čoveka. Prednjim delom tela leži na zemlji. Uklanjam leš koji mu je na leđima, a zatim još dva koja mu pokrivaju noge.

Čujem glas koji više liči na krkljanje nego na govor:

„Ukočio sam se od hladnoće.“

„Drži se za mene.“ Govorim sav uzrujan i podižem ga. Telo mu je kao voštana figura kojoj se jedino vrat pomera. Sa dosta napora uspravljam ga. Dugo stoji naslonjen na mene, a onda opet progovara:

„Pomozi mi da malo razradim mišiće.“

Razgovaramo dok ga ja trljam preko onako kaljavog i krvavog odela. Lice mu dobija boju. A usne koje su dotle poigravale razvlače se u jedva primetan osmeh:

„Opet osećam da živim.“

„Kako si se spasao?“

„Uklonimo se odavde.“

Naslanja se na moje rame. Jednom ga rukom hvatam oko pasa i pazeći da ne nagazimo na koji leš, izlazimo na slobodan deo njive. Uz moju pomoć on pokreće jednu pa drugu nogu. Naizmenično pravi pokrete rukama i nogama. Uskoro krv prostruja celim telom. Osetivši da je ojačao, počinje da skače. Šakama i krajevima rukava briše kaljavo lice. Naslanja ruku na mene i sada već normalnim glasom, sav radostan, govori:

„Živ sam! Ja sam zaista živ!“

Majka tiho zaplaka, ali joj suze ubrzo presahnuše. Setila je zašto je ovde. Opet poče da prevrće mrtve.

Ja stojim pored ovog mladića. Obrisao je blato sa lica i, kako je mene prošlo iznenađenje izazvano time što on ustaje iz mrtvih, vidim da je malo stariji od mene.

Pitam ga iz kog je dela grada. Kaže da stanuje u centru.

„Pa kako su te uhvatili kad centar nisu dirali?“

„Radio sam na Lepenici.“

Dok ovo govori gleda u majku. Lice mu se grči na svaki dodir njene ruke sa hladnim lešom.

„Koga vas dvoje tražite?“

„Streljani su mi otac i dva brata.“

„Zar ćete sve leševe prevrnuti?“

„Moramo ih naći.“

On okreće glavu. Ne može da gleda u mrtve. Nekoliko trenutaka ćutimo.

„Zar niste znali da streljaju?“ Postavljam mu ovo pitanje iako mi je odgovor poznat.

„Kako smo mogli znati! Misliš Nemci su nam rekli kuda nas vode.“

„Ali čuli ste mitraljez?“

„A vi koji ste bili kod kuće, da li ste vi znali zašto pucaju?“

„Doznali smo kasnije.“

„A mi kada smo doznali, bilo je kasno. Tek kada su nas doveli ovde, mogli smo da posumnjamo. Mnogi su bili načisto tek kada ih je metak pogodio.“

„Videći da ga pažljivo slušam nastavlja:

„Kada je moja grupa doterana u Artiljerijske kasarne, Nemci su nam naredili da uđemo u jednu baraku. U toj baraci, kao i u još jednoj pored nje, bili su svi oni dovedeni pre nas. Grupa sa Lepenice bila je među poslednjima. Unutra je bilo tesno. Mesta nije bilo ni za nas, a jš manje za one koji su pridolazili. Nabijali su nas i na kraju smo bili spakovani kao sardine. Nekoliko sati smo izdržali. Zatim su nastale muke. Nismo se mogli ni pomeriti, a ljude je terala nužda. Tražili su da izađu. Umesto odgovora čuli smo:“Mir.“

Galama nije prestajala. Glas spolja nastavio je:

„Mir! Svaki pokušaj bekstva kazniće se smrću.“

„I ljudi u baraci počeli su da grde one koji galame. Verovali su da je onaj glas spolja u stanju da održi obećanje.

„Uspeli smo da posedamo. Naslonjeni jedni na druge i nogama ispod ili preko tuđih. Tako smo prenoćili. „Sutradan, kada je jutro već davno poodmaklo, otvoriše se vrata… Ja sam izašao sa petom ili šestom grupom. Pred barakom je bila grupa onih koji su ranije izvedeni. Začudilo me je to što tu vidim

vrlo mali broj. Gde su ostali?“

„Pored Nemaca bili su ljotićevci. Mislio sam da nas spasavaju, ali sam se prevario. Pre nego što su mi Nemci pokazali u koju grupu da idem priđe mi jedan ljotićevac. Bio je oficir. Zaključio sam to po oznakama i kokardi na šajkači. „Šta si po zanimanju?“ upita me drsko.

„Ne znam zapto mu odmah ne odgovorih. Da li me je iznenadilo piranje ili me strah sprečio. Uglavnom, ćutao sam. On se razdera:

„Čuješ li šta te pitam? Šta si po zanimanju?“

„Radnik vojno-tehničkog zavoda“, odgovorih.

„Majku vam vašu, svi ste radnici komunisti.“ Pokaza rukom na levu stranu i viknu:

„Onamo!“

„Pošao sam čudeći se šta mu je. Jedan me Nemac zaustavi. Pokaza mi na sanduk što je tu stajao U tom trenutku oni koji isto kao i ja behu odvojeni ovamo bacali su u kantu svoje legitimacije, novčanike, satove i peroreze. To i ja učinih. Prvo sam sa ruke skinuo sat. Posle izvadih i legitimaciju. Novca nisam imao.

„Dok sam stajao u ovoj grupi gde smo svi predavali legitimacije, neko od nas reče:

„Teraće nas negde na rad.“

„Možda u Nemačku,“ prihvati drugi.

„Zbog čega nas razdvajaju?“

Jedan ljotićevac se razdra:

„Pomislio sam da bežim, ali kako to da izvedem: sigurno vi se loše završilo, i to vrlo brzo, jer je krug ograđen bodljikavom žicom. Na ulazu su stajali Nemci. Na drumu takođe. Nije mi ostalo ništa drugo već da čekam povoljniju priliku.

„Bio sam i neodlučan. Nedostajala mi je hrabrost da napravim taj poduhvat. Teško je uraditi nešto što treba u tren oka da izmeni situaciju ako ne znaš da li si u opasnosti ili ne. Sve misliš napravićeš gore.“

„Kada Nemci, uz pomoć ljotićevaca, izvršiše odvajanje, jedan njihov oficir pozva one Nemce koji su stajali kraj ograde. Opkoliše nas i poteraše prema kapiji. Kada izađosmo napolje, nismo pošli ka gradu već na suprotnu stranu.“

„Levo i desno iza nas bili su Nemci, sa mašinkama na grudima. Pozadi je išao jedan sa mitraljezom. Zapazio sam da su im cokule kaljave. To blato nije bilo ono sa ulica. Nema sumnje, pre kratkog vremena gazili su po uzoranim nivama.“

„Bio sam načisto kuda idemo. Rekoh onima što su bili neposredno uz mene:

„Nemci nas vode na streljanje!“

„Lud si“, odgovori mi jedan od njih.

„Ali, kuda ovamo?“

„Na rad.“

„Kakav rad? Ljudi bežimo!“

„Ne buncaj bre“, „obrecnu se na mene jedan što je išao napred i slušao ovaj razgovor. Kada je čovek pošten, veruje da su i ostali ljudi takvi.“

Kolebao sam se da sam nešto preduzmem. Verovao sam da je masovno ubijanje ljudi stvar prošlosti.

Prošavši pored kuća koje su bile odmah pored kasarnskog kruga, mislili smo na njive što se odatle protežu do Šumarica. Gledao sam na sve strane, ali nisam video ništa neobično. Nije se primećivao nikakav trag koji bi ukazivao na to da Nemci streljaju. Ni sam ne znam kako mi je, malo pre, to strpljenje palo na pamet. Kada dođosmo na polovinu puta do Šumarica, Nemci nas poteraše levo u njive. Gazili smo po uzoranoj zemlji spuštajući se niz potok.

Došavši na ovo mesto gde sada stojimo, jedan od nemaca viknu naglo, i to što je jače mogao: “Halt!“

„Čuvši taj nemački urlik, okretoh se. Sa strane više nije bilo nijednog Nemca. Svi su stajali pozadi, iza mitraljeza.

Nije prošao ni delić sekunde kada mitraljez poče da bljuje vatru. Bio je okrenut prema nama i pucao je u nas.

Slučajno sam se još od početka nalazio u sredini gomile. Iskoristih to. Ne znam kako sam se uopšte setio, ali to je jedino bilo moguće da uradim. Pao sam u trenutku kada se čuo pucanj. Dok sam padao mogao me je zakačiti rafal, međutim imao sam sreće. Meci su prošli pored mene i pogodili one koji su stajali okolo.

Na leđa, noge, glavu, na celo moje telo padali su mrtvi. Neko je odmah ostao nepomičan. Neko se još trzao. Mitraljez je izbacio više rafala, pa je prestao da puca. Čuo sam da Nemci nešto govore. Ležao sam nepomično. Trudio sam se da ukočim svaki deo tela.

Mitraljez je o pet počeo da puca. Rešetao je mrtve.

Kada mitraljez prestade, neko poče da gazi po leševima. Čuli su se pojedinačni pucnji. Taj koji je gazio uskoro je bio pored mene. U tom se trenutku jedan mrtvac, u mojoj blizini pomeri. Bio je to poslednji trzaj tela iz koga izlazi život. Začuše se dva, tri pucnja i nemačke psovke. Presto sam da dišem. Jedna mi je ruka u predelu podlaktice bila slobodna. Na nju nije niko pao. Osetio sam strahovit bol. Cokula je nagazila ruku. Činilo se da na zemlji nema većeg tereta. Jedva sam izdržao da ne vrisnem. Posle mi ruka opet postade slobodna. Cokula ode dalje…

Kada pucnji prestadoše, nastade glasno dozivanje Nemaca. Zatim se njihov razgovor izgubi u daljini.

Zavladala je tišina.

Osećao sam vodu koja mi polako natapa odelo. Kroz odelo prodite i do kože. Znao sam da to nije voda, već krv. Nisam smeo da se pomerim. Plašio sam se da nisu Nemci u blizini postavili straže. Uskoro se pokaza da sam dobro uradio što sam ostao nepomičan. Opet su se čuli nemački glasovi. Te glasove pratilo je neko šuštanje. Nešto su bacali na nas. Kasnije, kada su se glasovi ponovo udaljili, na delić sekunde otvorio sam oči. Učinio sam to tako brzo da sam jedva primetio krajeve šašina koji su mi bili pored samog lica. Pitao sam se zbog čega su nas pokrili?

Imao sam vremena da o svemu razmišljam. Tek ovde, u blatu, sve mi je postalo jasno. Pucanje koje smo čuli u baraci znači da je bilo ovde. Ona grupa koja je ostala neđe biti streljana. Ali tamo je ostao vrlo mali broj. Vrlo mali broj onih koji će preživeti.

Dokle ću ovako ležati? Ne smem da se pomerim. Ne smem dozvoliti ni da me san savlada. Najmanji pokret možda bibio ubitačan. Izgubio sam i osećanje vremena. Ne bih znao da li je prošao minut, sat ili dan da nisam osećao toplu krv koja se još slivala na mene. Kvasila me je sve više. Napred je uzdignutiji deo zemljišta I ona se sa gornjih leševa polako slivala na mene. Telo mi se ježi kad pomislim da je to krv mojih poznanika, prijatelja sa kojima sam do malopre razgovarao. Mrtvi su mi pomagali, jer ta topla krv možda će mi spasiti život. Zemlja je hladna i mokra.

I dalje su dopirali glasovi. Nisam razumeo ko govori. Čuli su se sve bliže i bliže. Neka gomila ljudi. Najedared postadoše slabiji. Učinilo mi se da se udaljuju, kad se ono „halt“ razleže potokom. Mitraljez poče da sipa rafale. Na kraju pojedinačni pucnji. Bilo mi je jasno što će ovaj pokrivač na nama. Nemci su i dalje streljali. Nas koji ležimo treba zakloniti, jer se može desiti da se žrtve razbeže.

Tako nepomičan slušao sam s vremena na vreme mitraljesku pucnjavu. To je trajalo sve dok nije prestalo ubijanje. Kada se drugo ništa nije čulo, pomislih da ustanem, ali sam odmah promenio odluku. Nisam bio siguran da Nemci ne stražare.

Kako je nastupila noć bilo je sve hladnije. Ukoliko je noć odmicala, hladnoća je postajala tako jaka da mi se telo poče kočiti. Tada mi se činilo da bruje zvona. Prvo mala, pa onda veća, pa još veća. Brujalo mi je u ušima tako snažno da sam mislio prsnuće mi glava. Zatim je prestala tutnjava. Opet tišina. Posle mi se učinilo da čujem zavijanje vukova. Prvo samo jednog, pa više njih, najzad čitavi čopori. Bilo je nepodnošljivo.

To se ponavljalo cele noći. Dok je vladala tišina, činilo mi se da se lupanje mog srca nadaleko čuje. Tada bih otvorio oči. Na taj način ublažavao sam strah i u isto vreme pratio da li mrak još traje. Ovako nepomičan nisam bio siguran da se neću smrznuti. Znao sam da , ako hoću da živim, treba da ustanem i da bežim. Da to učinim sprečavala me je pomisao na nemačke stražare koje su Nemci postavili da onemoguće prilaženje građana mrtvacima. Ovako smrznut sigurno se ne bih brzo kretao i bio bih dobra meta.

Računao sam da neko mora doći da sahrani ove mrtve. Ali ako sa njima budu nemački oficiri?

Nisam mogao da donesem nikakvu odluku. Prepustio sam se vremenu i slučaju.

Usled hladnoće telo je počelo da mi se koči kada sam čuo neke glasove. Malo su se zadržali ovde. Šuštala je šašina na jednom kraju. Pomislih da se javim. Očekivao sam samo jednu našu reč. Međutim glasovi se naglo izgubiše. Posle ste vi naišli.“

Završio je. Vidim da govori sa mnogo napora. Nepomično ležanje i hadnoća potpuno su ga iscrpli. To bi ubilo i najjači organizam.

Tek sada, potpuno svestan svega, okreće se i gleda mrtve Gleda onde odakle se on malopre podigao. Počinje da drhti. Kažem mu:

„Idi kući. Nemci, bar za sada, nikoga više ne diraju. Moraš se oporaviti.“

„Ne smem. Ako me pronađu opet ću biti ovde i to stvarno mrtav.“

„Otkud će znati da dolaziš odavde? Kod kuće se odmori, pa posle razmisli šta je najbolje da učiniš.“

Prećutao sam činjenicu da je njegova legitimacija kod njih. Valjda će se izvući, kud da ide ovako izmučen. Nemci grad drže sigurno još pod blokadom.

„Kako da odem do kuće?“

Pokazao sam mu put kojim smo mi došli. On se ne odlučuje. Želi da ostane s nama i da se zajedno vratimo. Najzad ga majka nagovori. Sav je mokar i ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što ga hvata groznica, treba da ide.

Dok se udaljava, ja gledam za njim…

****************

Prelazimo na sledeću grupu koja je od ove udaljena oko stotinu metara. Suze mi teku. Već nekoliko sati gledam ono što prevazilazi strahote koje čovek, i stotinama godina kada bi živeo, ne bi mogao da doživi. Ne mogu da savladam jecaj. Stojim i nepomično gledam u đačke kape koje se plave pored izmrcvarenih tela mojih drugova.

U granju gustih vrba koje su rasle kraj potoka leže kape sa brojevima razreda. Mitraljez ih je skidao sa đačkih glava i sa parčićima lobanje i mozga nosio do granatih vrba da tu stoje kao spomenici.

Profesori leže među učenicima.

Bili su to mirni dečaci. Svaki od njih na glavi je nosio đačku kapu plave boje i pod miškom torbu sa knjigama. Neki su redovno učili lekcije. Neki su bili slabiji đaci. Jedni su dobijali odlične ocene, drugi slabe. Profesori su, po nekad neumoljivo stajali pored katedre i kažnjavali te mladiće kaznom koja je izgledala strašna. Ko je znao da postoji i veća kazna od slabe ocene?

A sada su kažnjeni ti veseli dečaci, kažnjeni kaznom koju nikada nisu mogli da zamisle.

A zbog čega?

Zato što su đaci. Da, samo zbog toga. A zar je greh biti đak? Za fašizam jeste. Nemački vojnici još golobradi, kao i ovi u koje su pucali, držali su mitraljeze u rukama, i ubijali. Nisu se stideli.

Suze mi neprestano teku dok prevrćem njihove leševe. Očekujem da ovde nađemo Mileta. Verujem da je izišao sa drugovima. Drhtim nailazeći na one sa kojima se više godina nisam razdvajao.

Mira i Boba leže jedan pored drugog. Boško malo dalje od njih. Miru je rafal skoro presekao preko grudi. Lice mu je nepovređeno. Oči širom otvorene. Polažem ga na leđa i preko iskasapljenih grudi prekrštam mu ruke. Zatvaram mu oči. Vadim maramicu i sa lica mu brišem blato i krv.

Bobu su meci pogodili u stomak, a jedan i u levo rame. Sav je kaljav i umazan krvlju. Na zemlji se vide tragovi borbe sa smrću. Nije odmah umro, mučio se.

Dok je bio živ uvek se razmetao svojom snagom. Kada bismo na kakvoj poljani igrali fudbal, skidao je košulju i do pojasa go jurio pored nas kao vihor. Napregnuti mišići izgledali su kao isklesani.

Čim su ga rafali pogodili, pao je na zemlju i ostao nepomičan. Prvi ga je rafal zakačio po stomaku. Još dok je padao i drugi ga je pogodio. Osetio je bol i u ramenu, ali u stomaku je bio mnogo jači. Pritajio se dok je mitraljezac šetao po mrtvima i dok je Nemac, iz revolvera, ubijao one koji su mrdali.

Krv mu je punila pantalone. Trpeo je strahovite bolove, a nije smeo da se pomeri. Kada su polazili ovamo, video je da Nemci iz barake izvode druge ljude. Znači vratiće se da ih streljaju. On će u međuvremenu da ustane i da se ukloni odavde Nije popuštao kako su bolovi postajali sve jači. Primetivši da se nemački glasovi čuju sve slabije, otvorio je oči.

Smetala mu je nekakva magla. Zdravom rukom je pokušao da obriše oči. Ruka dođe do njih, ali tu nemoćno pade. Snaga je počela da ga izdaje. Hteo je da ustane.Oslonio se na tu još snažnu ruku. Počeo je da se diže. Neko ječi u njegovoj blizini. On čvrsto steže vilice. Upinje se preostalom snagom. Hoće da ustane, ali ga nešto povuče nazad. Magla postaje gušća. Kao da se naglo smrklo. U ušima mu zuji. Telo počinje da se grči pa opet da se pruža. Još jednom pokuišao je da ustane, ali ga novi trzaj vrati na zemlju. Krv mu pokulja iz usta. Oči mu se ukočiše. Raširile su se toliko da je izgledao buljav. Još jedan trzaj i gotovo. Bio je mrtav.

Pokušavam da mu zatvorim oči ali uzalud. Kapci su toliko ušli u duplje da ih je bilo nemoguće izvući. Teško je umro. Bio je snažan i dugo se opirao. Rezultat te borbe sa smrću video se na njemu.

Prilazim Bošku. Meci su ga izrešetali kao da je mitraljez samo njega gađao. Pogodili su ga u grudi, stomak , noge i ruke. Jedan mu je okrznuo vrat dok je drugi odneo komad lobanje. Kape nije bilo pored njega. Nabijena je u vrbe. Desna mu je ruka prelomljena, a leva čvrsto drži torbu sa knjigama.

Zašto me niste poslušali kada sam vas nagovarao da bežimo?

Odgovor nisam dobio.

Osuđivao sam sebe što sam živ. Trebalo je da i ja ležim tu s njima. Oni su moji drugovi.

„Nisam znao da će umreti.“ – govorim glasno gazeći pažljivo između njihovih leševa.

Majka me poziva. Pokazuje mrtvaca koji leži pred njom.

„Pera!“

Sada se ne smeje. Ukočenih očiju gleda u mutno nebo iz čijih oblaka opet počinje da rominja kiša. Krv mu je izbila između grudi i stomaka. Snop metaka pogodio ga je u jedno mesto.

Ne smem majci ni da pomenem svoju pretpostavku: i Mile mora biti tu gde i Pera. Zašto bi se Pera odvojio od njega. Grozničavo preturam. Više ne obraćam pažnju na drugove. Tražim samo brata.

Jedan me leš ipak zadrža. Profesor matematike leži sa svojim učenicima. Bio je na onoj strani sa koje su Nemci pucali. U trenutku kada je mitraljez počeo da bljuje stajao je najbliže njemu. Hteo je da ovu decu zaštiti svojim telom, ali je bio nemoćan da se suprotstavi izvežbanim dželatima. Mislio je da će krvnički meci, prolazeći kroz njegovo telo, izgubiti od svoje moći i poštedeti njegove đake. Pao je raširenih ruku.

Svuda oko mene đaci, moji drugovi. Sa njima profesori. Mrtvi, kaljavi. Unakaženi. Krvavi…. Oni ne govore. Govorim ja, gledajući u te masakrirane leševe. Govorim glasno. Hoću da me čuju ljudi, ptičice, biljke,, Hoću da svi znaju za ovo.

„Rat je pun grozota kojih treba da se stidi čovečanstvo. On je rezultat ambicije ludih vođa. Sve ono životinjsko što čovek treba da guši u sebi tu dolazi do izražaja. Zločin i samo zločin – postaje deviza. Ljudi, da li ste svesni svojih postupaka onda kada ubijate? Kakvo zadovoljstvo nalazite u masakru? Hej, ljudi, osvrnite se, pogledajte šra ste ostavili za sobom!

Ali vi ne možete da se osvrnete. Vi koji ste pošli u ratnički pohod, vi niste ljudi, vi ste zločinci.“

Seda, sva krvlju poprskana, staračka glava pala je na ranjave grudi svoga učenika. Stari profesor srpskog jezika već se ukočio. Kao da još čujem one reči što je izgovorio kada su nas isterivali iz učionice:

„To su moja deca.“

Nije se odvojio od svojih đaka. I u prepunim barakama bio je s njima. A đaci, ne shvatajući opasnost u kojoj se nalaze, i ove su trenutke koristili da se malo našale. Neće im direktor i profesori zameriti. Neće se naljutiti što su zadržali nešto od svoje veselosti.

Nije se direktor ljutio.

Nisu se profesori ljutili.

A i da su hteli, ne bi imali vremena za to.

Nemci su, izvodeći grupe građana, došli i do njih. Počeli su da izlaze. Mirni u redu, onako kako su ih učili ovi profesori što idu s njima.

Pred izlazom iz barake dočekivao ih je još neko osim Nemaca. Bili su to ljLjotićevi vojnici. Bila je tu i jedna grupa građana ranije izvedenih. Njih su pustili da odu tamo. Od đaka i profesora napravljena je nova grupa.

Jedan Nemac, videvši pod pod štitom đačke kape još detinje lice, zadrža ga i uputi u onu drugu grupu. Ljotićevac što stajaše malo dalje, pored nemačkog oficira, dotrča do ovog dečaka. Uhvati ga za rukav i viknu:

„Tamo idi, tamo ti je mesto.“ pokazao je na grupu levo.

Dečak iznenađeno zastade gledajući čas u Nemca čas u ljotićevca. Ovaj pak, videvši da se dečak ne pomera, viknu još jače:

„Tamo.“

A kada dečak pođe, on se primače Nemcu i poče da mu govori:

„On je komunista. Svi ovi đaci su komunisti.“

Nemac se nasmeja. Od svega je razumeo samo jednu jedinu reč. Ta se reč komunist i na njegovomjeziku izgovara. Dok je na njegovim usnama još lebdeo osmeh, dečak je opet bio kraj svojih drugova, a ljotićevac stajao očekujući sigurno odlikovanje za vernost. Hiljadama godina da je fašizam postojao, ne bi Nemci boljeg slugu našli.

Okretale su se đačke glave na sve strane. Nadala se deca da će im neko reći bar šta su skrivili. Pošteni su to bili dečaci. Nikakvo zlo nikome nisu naneli. Učili su istoriju, geografiju, matematiku.. Učili su da tuđe ne treba čak ni poželeti. Učili su o svojoj zemlji. Učili su da je borba za slobodu sveta onda kada ne tražiš nagradu za nju, kada ti je ona sama najveća nagrada.

Učili su i o ratovima. Učili su to i uvek se pitali: šta će rat ljudima? Zašto se ljudi ubijaju? Zašto uništavaju ono što raste vekovima.

Grupa je postajala sve veća. Neko je naredio da se deca pretvore u leševe. Fašizam je tražio krivce za nedela koja je sam pošinio. Rat je bio – reći će ti fašisti jednog dana. Onaj ko ubija uvek se pravda da je bio primoran na to. Iziđoše njih nekoliko iz osmog razreda. Pogledaše jedan drugog, a to je bilo dovoljno da bi se razumeli. Treba pokušati da se ubace u onu grupu desno.

Jedan progovori:

„Pođimo svi odjednom.“

„Ako protivnika iznenadiš, uspeh ti je zagarantovan“, dodaje drugi.

„Slažemo se.“

„Polazi.“

I pođoše ne obazirući se ni na Nemce ni na ljotićevce. Napravili su pet, šest koraka. Niko ih ne zaustavi, ali kod sledećih deset koraka, videći da ne idu na onu stranu kud on hoće, jedan ljotićevac, oficir, dotrča do njih.

„Idioti! Bando! Komunisti!“ Vikao je tako glasno da mu se vratne žile napregnuše i izgledahu kao konopci.

Oni zastadoše.

Produžio je da se dere:

„Bagro! Banditi!“

Dotrčaše i dva, tri Nemca sa uperenim mašinkama derući se kao hajkači na vukove.

Mladićima ništa drugo nije ostalo nego da odu na onu stranu kud ih poteraju.

U tom trenutku iz barake su izlazili otac i sin. Na mladićevoj glavi stajala je đačka kapa sa rimskim brojem sedam. Ljotićev oficir kao razjarena zver uhvati mladića i gurnu ga među ostale đake. Kada otac vide to, pruži korak i uhvati se za mladića ne znajući da li da ga zadrži ili da pođe za njim. Ljotićevac se razdra:

„Ti si mator, idi na drugu stranu.“

„Nemojte“, zavapi otac.

„Drtino!“

„Gospodine, nikoga u životu nisam molio. Vas sada molim. Zamenite njega sa mnom. Vodite mene kuda hoćete, njega pustite.“ Skrstio je ruke dok mu se seda kosa lepršala na vetru.

„Bagro!“

„Molim vas, to mi je jedino dete.“

Ljotićevac uhvati mladića i odvuče ga do njegovih drugova koji su ranije odvojeni.

Dečakov otac zamoli poslednjom snagom:

„Ubijte mene, ali mi pustite sina.“

Ljotićevac ne odgovori, priđe mu i gurnu ga, te ovaj pade u blato.

Đaci su izlazili iz barake. Ovaj se ljotićevac trudio da ne „pogreši“ i nekoga uputi na onu stranu koja će kasnije biti puštena.

Sa drugovima iziđoše i dva brata. Stariji, koji je imao oko sedamnaest godina, reče mlađem:

„Idi u onu grupu u kojoj su neki od onih što su pre nas izvedeni.“

Mlađi, koji nije imao još ni petnaest godina, posluša ga. Ne progovorivši ni reč uputi se desno. Nemac pored koga je trebalo da prođe vrati ga natrag. Njegov brat, videvši to obrati se onom ljotićevcu:

„To mi je rođeni brat. Molim vas. Pustite ga. Još je dete.“ Izgovorio je kao da je on mnogo stariji. Čak toliko stariji da bi se brinuo o mlađima.

Ljotićevac se nasmeja pa priđe mlađem bratu i gurnu ga do starijeg. I na usnama nemačkog vojnika pojavi se isti takav sadistički osmeh.

Na vratima se pojavi direktor. Bio je to čovek srednjih godina. Lice mu je bilo potpuno crno, u dubokim dupljama jedva su se nazirale oči. Okrenut ka grupi učenika koračao je uperivši pogled u njih. Ovoga trenutka njegovo telo se razlikovalo od bronzane statue jedino po tome što se lagano kretalo.

Ko zna šta je rukovodilo ljotićevog oficira da mu se približi i kaže:

„Vi idite na drugu stranu.“

„A mogu li sa mnom i moji đaci?“

„Ne, oni ne mogu tamo.“

Stajao je sekundu, dve pred ljotićevcem i najedared, kao da ožive bronza od koje je on bio izliven. Glasom koji nije ličio na glas očajnika već onim koji pokazuje prezir odgovorio je Ljotićevom oficiru:

„Šta ti misliš? Misliš da ću ja ostaviti svoju decu. Ne! Takva mi milost nije potrebna.“

Iznenađeni fašisti gledali su za njim dok se nije priključio svojim đacima.

Čudno je to, neke ljude poznaješ godinama a ne uspevaš da upoznaš njihov karakter. Međutim, dovoljan je samo trenutak, onaj trenutak kada se ti ljudi susreću sa smrću, da bi video koliko vrede.

Nemački oficir naredi te oni vojnici što se malopre vratiše i stajahu ispred kasarnskog kruga, uđoše unutra. Poče opkoljavanje učenika. Tresak oružja bio je znak da su dželati spremni.

Vrata barake još jedared se otvoriše. Profesor koji izađe sa novom grupom držao je oči uperene u grupu ranije izvedenih i već opkoljenih učenika. Zatim se taj njihov ukočeni pogled prenese na ljotićevskog kapetana kome se, videći ovoga, na licu pokaza osmeh.

Ljotićevac mu pođe u susret i uskoro su stajali jedan prema drugom. Jedan nasmejana lica, a drugi širom otvorenih očiju iz kojih kao da je izbijala vatra.

„Skloni se da prođem. Otići će mi učenici bez mene“, reči su upućene Ljotićevom oficiru.

„Ako me zamoliš, pustiću te“: odgovori ljotićevac.

„Zar tebe da molim?“

„Da, mene, ja sada odlučujem.“

Za trenutak nastade tišina i onda se ču jedna jedina reč, puna prezira, izgovorena kroz stisnute zube:

„Bedniče!“

Njegovom sagovorniku lice se raširi u još odvratniji osmeh. Tako nasmejan i uveren u svoju moć odgovori mu:

„Došao ti je kraj. A i živeo si mnogo.“

„Pusti ovu decu. Šta su ti ona kriva?“

„I ona će sa tobom.“

„Izrode! Deca su to.“

Ovome se izgubi osmeh i lice dobi takav izraz kao da je odavno očekivao ovaj trenutak. Odgovori naglašavajući svaku reč.

„Jeste da su deca, ali ti si toj deci bio učitelj, ti si tu decu učio da budu komunisti. Vreme je da to platiš.“

Zaigraše usne kada preko njih kao bujica poleteše reči.

„Učio sam ih, učio sam ih da vole svoju zemlju, svoj narod. To! Samo to sam ih učio da ne bi postali bednici kao što si ti! Ako hoćeš da znaš šta su naučili, pogledaj njihovo đubre. Mnogo je čistije nego tvoje ukaljano lice.“

Obiđe ga i požutri da stigne đake koje su Nemci već izvodili iz kasarnskog kruga.

Prikupljam snagu i nastavljam sa traženjem.

Drhte mi krvlju umazane ruke.

Još juče su ovi leševi bili živi ljudi. Ne mogu da verujem, ali to je gorka istina. Sutra će školske klupe ostati prazne. Tu preda mnom leže mrtvi moji drugovi, moji profesori.

Kako je malo potrebno da se ugasi ljudski život.

Ruke mi još više zadrhtaše kad dodirnuh leđa koja sam svakog dana gledao. Ilija je pogođen u grudi. Pri padu lice mu se zarilo u blato. Dok ga brišem, učini mi se da čujem:

„Daj mi pola cigarete. Idem da pušim.“

Često je izlazio sa časova. Tada je voleo da puši sakriven iza ograde školskog klozeta. Uvek je pronalazio izgovor da izađe. Retko koji nastavnik bi mu to odbio. Međutim, ovde mu nije uspelo. Ovi što se pobrinuše da u njegova usta ne uđe više dim zapaljene cigarete izvežbani su do te mere da će se čuditi svi oni koji budu želeli da ih dostignu.

Nedaleko od Ilije leži Tomino unakaženo telo. Da li mu je otac živ? Vrisnuo je kada je ugledao oca da prolazi pored školske zgrade. Kako li je tek njegova najka vrisnula videći da ga nema posle streljanja?

Ostavljam drugove da bih prešao na drugu grupu. Napustio sam ih bez pozdrava. Htedoh da im kažem zbogom ali mi se grlo zatvorilo nečim što je bilo tako čvrsto da se tu jedva provlačilo malo i to vrlo malo vazduha. Samo toliko da sam jedva disao.

Pađljivo pregledam mrtvace i u ovoj grupi. Mnogi se i ovde ne mogu poznati.

Meci su ih pogađali dok su stajali., a zatim i u padu. Onima što su padali napred, većinom je nedostao zadnji deo glave, dok je onima koji su pali na leđa lice bilo unakađeno.

Privlači me jedan dobro poznat lik. Čika Sreta je drugovao s mojim ocem. Obojica su radili u Zavodu.

Meci su ga pogodili u grudi. Na licu kao da mu se vidi da je pre smrti zbog nečega bio zadovoljan. A i jeste. Spasao je jedan život, mlad koji je tek bio na pomolu.

Dok su ljudi u baraci bili više ili manje zabrinuti, čika Sreta se šalio sa onima oko sebe. Takva je njegova priroda. Nikada se nije uzbuđivao., čak ni mitraljeski rafali nisu uticali na njega. Takav bi utisak dobio neko ko bi ga posmatrao. Međutim, nije bilo tako. I on je bio zabrinut kao kao i ostali. Nemci bi iz barake izveli nekoliko stotina ljudi, a posle pola sata se čuo mitraljez. Nije tu bilo sve kako treba, ali je on šaleći se pokušavao da odagna te misli, kako od sebe, tako i od drugih.

Takav je bio dok nije izašao napolje. Napolju je zaćutao. Za šalu više nije bilo mesta. Voideći da Nemci i ljotićevci odvajaju ljude u dve grupe, bilo mu je jasno zašto su celog jutra pucali. Jedna će grupa biti puštena. Ali koja? Video je da oni koji idu levo ostavljaju satove i legitimacije. Znači oni će biti poubijani. Nije se pitao zašto. Znao je da nema razloga, ali je znao i da je rob.

Ljotićevcu su svakoga pitali šta je po zanimanju. Radnike su zatim odvajali u grupu određenu za streljanje. Oni su kao i đaci unapred bili osuđeni na smrt. Ipak su među radnicima vršili neko odabiranje. Ko je bio nadzornik u Zavodu, poslovođa ili majstor i čija je fizionomija bila simpatična „žiriju“ upućivan je u desnu grupu. Njima su oni bili potrebni za rad u Nemačkoj. Ovi kvalifikovani radnici zameniće Nemce koji idu na front.

Čika Sreta nije ogao da zapazi šta šta odlučuje da ljotićevci nekog upute levo ili desno. Laganim korakom stiže do jednog ljotićevca koji ga upita:

„Šta je tvoje zanimanje?“

„Majstor u Zavodu“, odgovorio je.

Ovaj ga dobro pogleda. „Merio“ ga je od glave do pete.

Rukom mu pokaza da ide desno.

Pošao je na tu stranu. Znači, pustiće ga. Mislio je na to. Njega će pustiti, a pobiće ove mladiće. Pitao se kakva je razlika između njega i drugih koje će streljati. Okrenuo se da vidi da li će još nekoga uputiti za njim. Bilo mu je neprijatno da sam ide na tu stranu. Ko zna šta će ljudi kasnije misliti o njemu? Tako u hodu, okrenute glave, ugleda kad Nemac odredi jednog mladića u onu drugu grupu. Mladić se na to nasmeja. Sleže ramenima i osmeh mu se izgubi s lica. Kao da je sve to smatrao normalnim. Od čika Srete je bio udaljen tri, četiri metra, koji, videći da se smeje zastade i upita ga:

„Zašto se smeješ?“

„Pa valjda neću plakati.“

„Budalo, streljaće te.“

„Ali nas ne mogu sve ubiti.“

Čika Sreta na to dodade:

„Nije ti valjda milo što umireš?“

„Nije mi milo, ali mi nije ni mnogo žao.“

„Mater ti tvoju, na to će ovaj, tebi nije žao a još nisi ni okusio život.“

Naglo je pošao prema njemu. Stigavši do mladiće, uhvati ga i povuče ka desnoj grupi, a on pođe levo.

Mladić opet samo sleže ramenima. Kada je došao do ove grupe, koja će kasnije biti puštena, ču čika Sretin glas:

„Ja sam se naživeo. Ti tek treba da živiš“, pa kao da se priseti, doviknu mu:

„Hej, momče, život je lep ako ti hoćeš da bude takav, ne zaboravi to.“

Nemci za momenat prekinuše odvajanje gledajući nepomično u čika Sretu koji se umeša među one koji će biti streljani. Nemački oficir upita jednog ljotićevca šta je čika Sreta rekao mladiću. Ljotićevac je znao nemački i prevede. Ovome se to dopade, jer zadrža pogled na prosedoj kosi dok se nije izgubila u gomili.

Polovinu ove grupe sačinjavaju đaci. Iznenađen sam što ne nađosmo Mileta. Zašto nije sa drugovima? Da li se nje na neki način spasao? Ali nije došao kući, a iz grada teško bi pobegao. Nije ni među taocima.

Majka je pošla prema grupi koja je do samih Šumarica. Dok korača, grudi joj se nadimaju tako snažno da mi se čini da je taj šum jači od huke najveće oluje.

Upućujem se za njom. Čujem kako govori sasvim tiho, kao da glasno razmišlja:

„Sva trojica su izašli zajedno. Verovatno su ubijeni na istom mestu.“

„Mile je bio u školi, zašto bi se odvojio od ostalih učenika.“ Pokušavam da ublažim njenu pretpostavku.

„Sigurno su se našli u baraci. Svaki otac posebnom ljubavlju voli sinove. I tvoj je sigurno tražio svoje.“

Penjemo se po blagoj padini. Ne znam odakle mojoj majci snaga da izdrži sve ovo što smo danas videli. Korača tromo ispred mene, a ja očekujem da padne i prsne kao balon koji deca previše naduvaju.“ Počinjem se plašiti za nju. Kazao bih joj da se vrati, ali sam uveren da me neće poslušati. Ne odvajam pogled od nje i ne obraćam pažnju na okolinu.

Ona zastaje. Obraća se meni:

„Pogledaj.“

Tek tada opažam jedan usamljeni leš. Malo je udaljen od nas. Upućujem se prema njemu, ali stajem videći nedaleko od njega još jedan.

Bila su to dva brata. Izvedeni su sa grupom koja je iznad njih. Pošavši ka Šumaricama verovali su da ih Nemci vode na rad. Govorilo se da su im zbog toga uzeli legitimacije. Ko vi se sada usudio da beži kada bi ga kasnije lako pronašli?

Pošto se grupa uputila ka potoku njih dvojica započeše razgovor:

„Sumnjam da idemo na rad.“

„Zašto idemo ovamo?“

„Šta ovde da radimo?“

„Nemcima je nešto potrebno.“

„Ne verujem. Hajde da bežimo. U ovim se njivama jedino može orati. Mnogo nas je čak i kad bi Nemci hteli da im vučemo plugove.“

„Ne znam šta bih odgovorio. Celog jutra pucaju. Nije to bez razloga. Ako želiš da bežiš i ja ću sa tobom Mislim da predložimo i ostalima, jer na taj način imali bi viđše mogu

nosti da se neko spase.“

Oni što su išli pored njih ne prihvatiše predlog. Niko nije verovao da će Nemci streljati. Kad čovek nije kriv, teško se odlučuje na bekstvo.

Njih dvojica nastaviše:

„Čim prođemo ovu među, koja je pred nama, ja ću potrčati ka donjem delu Šumarica. Ti hajde za mnom“, reče stariji mlađem.

„Neće biti dobro ako obojica idemo na tu stranu. Tako će nas lakše gađati“, odgovori ovaj.

„Ali to je jedini put.. Ovaj deo Šumarica što je desno od nas ograđen je bodljikavom žicom. Da idemo pravo ka potoku? Opasnost je velika, jer ako i dođemo do njega, ni tu nema dovoljno zaklona, a preko je breg koji otežava trčanje. Ostaje nam samo da idemo koso prema šumi. Ako si uveren da nema drugog izbora, slažem se.“

„Pođimo brže da bismo bili prvi kad pređemo među.“

„Ali Nemci teraju desno.“

„Z pravu si. Ovo je poslednji trenutak koji može da se iskoristi Ako uspemo da se zaklonimo iza međe, možemo već računati na nešto. Pogledaj otvore u međi. Ti idi na gornji, a ja ću na donji.“

„Pazi, Nemci su spremni i kundacima da udaraju ako grupa ne pođe na onu stranu na koju nas teraju.“

„Spremi se.“

„Hoćemo.“

„Sad! Brže!“

Potrčali su.

Nemci ovo nisu oočekivali. Nisu ni pokušali da ih zaustave. Iznenađeni nisu odmah ni pripucali za njima, što ovi iskoristiše i projuriše kroz otvore i zakloniše se međom.

Iza međe su nastavili da trče koliko su brže mogli..

Prvo za sobom začuše viku, pa fijukanje metaka poče da ih prati. Stariji trčaše malo više na levu stranu. Odvojene Nemci ih moraju posebno nišaniti. Ispred njih je neko šiblje. Delimično bi smetalo nišanu. I međa smeta. Nemci pustiše rafal. Šuma nije daleko. Ne treba mnogo trčati, još samo malo. Stariji vrisnu:

„Psi! Pogodiše me.“

Videći da brat zastaje, dodade:

„Trči! Trči! Ostani bar ti!“

Ali je bilo kasno. Ovog azakači rafal. Pade na zemlju, ne progovorivši ni reč.

Pregledamo grupu u kojoj su bili oni. Opet bez rezultata.

Ne znam dokle ćemo ovako. Da li se ovo može izdržati do kraja?

Levo, ispod same šume, još jedna grupa. Stojim pored nje kao skamenjen. Sve ovo što sam do sada video to je užas, ali ovo je više od toga.

Cigančići koji su juče izjutra naknadno oterani, izmešali su se sa blatom. Njihova crna put nije se mnogo razlikovala od mokre zemlje. Možda je to mislio vojnik kada je pucao u tu decu. Mođda ga zato nije grizla savest. Možda je mislio da ta crnpurasta bića nisu ravna njemu. Možda je verovao u svoju rasu.

Ova deca to njemu nisu branila. Nisu mu branila da voli svoju belu kosu, svoje plave oči, svoj svetao ten. I da su bila starija, ne bi mu to branila. Ovako još manje, jer su bili deca. Devet, deset, jedanaest, najstariji dvanaest godina…

Ako bi neki pas, što je noćas glodao ove leševe, dobio moć govora i viknuo za mnom: „Hej čoveče“, ne bih se okrenuo, jer bi me bilo sram.