Тридесетих година XX века успостављена је аутобуска линија Страгари – Крагујевац. У шест ујутру је из Страгара полазио аутобус за Крагујевац. Аутобус је био у власништву Драгољуба Ивановића из Чумића. И поред тога што је пут био дуг само тридесетак километара, путна траса је имала једно стајалиште за одмор. Била је то кафана у Чумићу „Код Мице”, коју су држали блиски рођаци Ивановића. Кафана је била стајалиште и за остале аутобусе, најчешће београдске „Ласте”, која је превозила путнике из Београда за Крагујевац, преко Тополе. Ту су се могли наћи и аутобуси и приватних предузетника као што је био Јосип Фурлан. Двориште кафане је увек било пуно путника и рабаџијских кола.
Од Чумића до Крагујевца пут је био асфалтиран или тачније речено бетониран крајем тридестих година XX века и сматран је једним од најбољих путева у Краљевини. Тада се уместо асфалта, као тврда подлога за путеве користио бетон. Ови друмови са тврдом подлогом су рађени по угледу на немачке путеве, који су били најбољи у тадашњој Европи. Први аутопут у Краљевини Југославији направљен је средином тридесетих година прошлог века и спајао је Београд са Новим Садом. Следећи пут са тврдом подлогом који би имао коловозе у два смера је управо горе поменути који би спојио Крагујевац са Београдом преко Чумића, Тополе и Младеновца. Радове на путу је радио и завршио предузимач из Крагујевца Ћирић. Утисци путника из тог времена су говорили да када аутобус пређе са шљунка на тврду подлогу „ чини им се као да аутобус вози по стаклу”. Прва етапа овог пута до Чумића је успешно завршена пре него што је Краљевина Југославија увучена у Други светски рат. Остатак пута до Београда су завршили Немци за време окупације.
Још једна занимљивост везана је за овај пут. Пред Крагујевац, у Петровцу возила су често заустављана од стране војне полиције. Ту су путници чекали да се заврши пробно гађање топовима са Илине воде, у мету на крају аеродрома, на Дивљем пољу. Пошто су гранате прелетале преко пута, постојала је могућност да нека падне на исти.
Аутобус је завршавао свој пут у Крагујевцу код кафане „Шумадије” (налазила се у уганој грађевини на укрштању улица Лола Рибар и Милоја Павловића) у центру града. Власник кафане је био Марко Ђорђевић звани Маркић, пореклом из села Лужница. Тада познат по својој кафани а касније по својим синовима Михаилом и Живом, истакнутим крагујевачким комунистима. Михаило Мика Ђорђевић, партизански пуковник, касније ће остати упамћен у историји као преседник Војног суда који је осудио генерала Дражу Михајловића на смрт у Београду 1946. године. Други син ће имати велики утицај на одлуку да се у Крагујевцу оснује фабрика аутомобила.
Пут од Страгара до Крагујевца је трајао неких три до четири сата, у зависности да ли је војска тог дана вршила пробна гађана топовима или није. У шест поподне од кафане „Шумадије” аутобус је полазио натраг за Страгаре.
Пише Алекса Игњатовић
