MRTVI BOLJI OD ŽIVIH – V

Biblioteka Kragujevac Srbija

MIODRAG ZLATIĆ

Kragujevac ovog oktobra obeležava 80 godina od največe tragedije koja je zadesila ovaj grad, 21.oktobra 1941.godine, kada su nemački vojnici streljali 2.778 kragujevčana starosti od 16 do 60 godina. Ovaj masakr je odmazda za događaje koji su se zbili nekoliko dana ranije kada je ubijeno 10, a ranjeno 26 Nemaca. Za svakog ubijenog Nemaca ubijeno je 100, a za svakog ranjenog 50 Kragujevčana.

Povodom osam decenija od ovog jezivog događaja, portal Barijere objavljuje delove knjige Miodraga Zlatića “Mrtvi bolji od živih”. Danas objavljujemo peti deo knjige.

Ova knjiga je uzbudljivo I potresno svedočenje o tim krvavim događajima 1941.godine u Kragujevcu. Pisac je bio učenik V razreda gimnazije koji je tog tragičnog oktobarskog dana ostao bez čitave svoje generacije školskih drugova. On je uspeo da izbegne streljanje. Njegov otac, Radosav Zlatić streljan je u kragujevačkim Šumaricama. Zlatićevo svedočanstvo otkriva nam mnoge, još nepoznare podatke o poslednjem danu u školi; veoma upečatljivo data je atmosfera racije I masovnih hapšenja, strah ljudi, njihova bespomoćnost I jalova nada koja ih je varalo do smrtnog časa. U ovoj knjizi prikazani su kragujevački događaji onako kako su ih doživeli oni koji su strepeli za živote svojih najdražih I koji čak ni pred gomilom leševa na gubilištu, nisu mogli do kraja da veruju u njihovu smrt.

– V –

Pošto ni u ovim grupama oko potoka ne nađosmo naše, ulazimo u Šumarice. Krećemo se polako, jer šuma sprečava da se leševi lako opaze. Pažljivo idemo s jednog kraja. Izgleda da su Nemci izbegli

ovo mesto. Moćda im se učinilo nepogodno.?

Ostao je još mali deo šume kada mi srce poče snažnije da kuca. Nešto mi govori da su tu oni koje tražimo.

Majka mi reče:

„Pregledaj preostali deo. Ja idem preko druma..“

Pored samih Šumarica prolazi drum. Sa druge strane druma nastavljaju se njive sve do potoka. Preko potoka protežu se vinogradi. Zato se i ceo ovaj kraj zove tako.

Majka još nije ni stigla do druma kada sam je pozvao. Na samom kraju šume još je jedna grupa streljanih.

I oni leže jedni preko drugih, izmrcvareni, krvavi i kaljavi. Gazim između njih. Srce mi još uznemireno kuca…

Pogled mi privlači dobro poznat kaput. Ukočenih očiju upućujem se njemu. Noge su mi teške kao olovo. Želim da budu još teže. Toliko teške da nikada ne stignem.

Nepomično stpojim sekundu ili dve, a onda padam. Grlim onaj kaljavi leš. Na lice prekriveno usirenom krvlju spuštam svoje potpuno osušene usne. Na oči ništa ne vidim, jer neka voda iz mog tela izlazi iz njih. Sa sobom vuče sve što se nalazi u grudima.

Rukama više ne izražavam svoju volju. One same grle nešto kruto, hladno. Prsti desne ruke napipaše ruku koja ranije nije bila tu. Ulaze sve dublje. Osećam hladno olovo koje dodiruju.

Ne znam koliko sam tako ležao i vukao usne po licu kao isklesanom od mramora. Ne znam ni da li sam mu rekao nešto.

Znam da on ćuti.

Mrtav je.

Majka kleči pored leša koji je odmah uz Miletov. Lice joj je potpuno belo. Čini mi se ne diše. Oči drži otvorene, ali kao da je neka nepoznata tama ispred njih. Kiša koja još polako pada sliva joj se niz lice. Sasvim mokra kosa zalepila se za glavu. Mlitave ruke vise niz telo

Nema kao bez pokreta, kao da je spomenik svojoj ljubavi.

Tu pred njom leži hladno telo.

Plaši se da ne dodirne taj već ukočeni leš. Plaši se da joj taj dodir ne pokvari mladost, život, uspomene na samu sebe. Prošlo je vreme dok joj se glava ne okrete malo u stranu. Zadrhta, kao da je dodirnula električnu struju. Jednu ruku spušta na mene. Odgurnu me i leže na sinovljeve grudi.

Zajeca. Taj jecaj je bio nemoćan šapat.

Pazeći da ne dodirnem majku, prilazim ocu. Ranije, u početku traganja, mislio sam poludeću onoga trenutka kada ga budem ugledao. Međutim, sada stojim i jedino mi suze teku nemilice. Grozote na koje sam danas nailazio uništile su ono čovečno u meni. Toliko sam iscrpen da me je napustilo svako osećanje. Činilo mi se da me malopre, kada sam zagrlio Miletov leš, iz mene izašao poslednji deo mene. Kao da sada to nisam ja koji stojim ispred mrtvog oca.

Majka još leži jednim delom tela preko Miletovog tela, a drugim u blatu. Ne pomera se. Jecaj je zamro. Ne daje nikakve znake po kojima bi se moglo zaključiti da je živa.

Hvatam je rukama, oko pasa i dižem sa zemlje. Dobijam utisak da je vezana za sinovljev leš. Potrebno je dosta napora., kako sa moje tako i sa njene strane, da ona stane na noge. Izbezumljeno gleda u čas u mene čas u ta ukočena tela.

Kažu: „Rat ima svoje zakone.“

Pitam se: kakvi su to zakoni?

Tamo gde prođe, rat ostavlja leševe da trule, majke u čijim grudima večito krvare rane, decu bez roditelja. Ne, to nije zakon. To nije čak ni zakon divljine. To je bezakonje.To je najsvirepiji poduhvat onih što su momentalno jači. To je sadizam umobolnika.

Dugo, drhtavim rukama, pridržavam majku da ponovo ne padne. Najzad se oseća malo jačom. Valjda u njoj nadvladava želja da nađe drugog sina. Pružajući mi dve sveće progovara:

„Zapali ih.“

Kada plamen postaje toliko jak da se može održati na vetru, nastavlja:

„Stavi ih njima u ruke.“

Jedva sam ukočene šake primorao da pridrže ove ritualne predmete. Za to vreme majka stoji uspravljena i nema. Možda u sebi čita molitvu, a možda se i oprašta. Oči joj nepomično posmatraju plamen koji se leluja. Nikada nisam poželeo da ubijam. Uvek sam smatrao da je oduzimanje ljudskih života niskost nedostojna čoveka. Sada, gledajući u majkino bezizrazno lice i nepomične suve oči kao u slepca, u meni se kao u ranjene zveri javlja želja da smrvim ubicu.

Ako hoćemo da pronađemo Nikolu, treba poći, jer dan je pri kraju, a noću bi svako traganje bilo uzaludno.

Sveće dogorevaju. Da ne bi opekle mrtve ruke savijam se i gasim ih. Preturam po džepovima očevog odela. Ne umem da odgovorim šta tražim. Sat, novčanik i legitimacija nisu na svojim mestima. Prsti zgužvaše hartiju koja se nalazi u unutrašnjem džepu kaputa. Izvlačim list, iščupan iz đačke sveske, presavijen na četvoro. Poznajem Nikolin rukopis. Pažljivo, da majka ne primeti, stavljam ovu hartiju u svoj džep. Uzimam Miletovu torbu sa knjigama.

Počinjem da pored tih leševa kopam raku. Lopata nije alatka kojom to može lako da se uradi. Jednom nogom pritežem je kao ašov i parče mokre zemlje bacam u stranu.

Majka, videći šta radim, tiho progovara:

„Nemoj da kopaš.“

„Hoću da ih sahranimo odvojeno.“

„Nemoj. Umrli su zajedno, svi neka budu zajedno i sahranjeni.“

Prolaze minuti. Minuti, dugi, beskonačni…

Pokušavam majci da kažem da pođemo, ali mi reči zastaju u grlu. Stojim i gledam u nju. Kako će ih ostaviti ovde u blatu? Da li će izdržati rastanak?

Ona kao da očekuje taj poziv. Dok joj se grudi snažno nadimaju, pogled joj šeta po celoj grupi. Kada joj pogled obiđe svaki leš, naglo se okrete i pođe.

Koliko je skrivene snage u čoveku, gde je granica bola?

Kiša još pada. Natopljeno odelo postaje teško. Niz kožu sliva se voda. Hladna je. Gazeći po blatu izbijamo na drum. Sa druge strane druma je veliki prostor koji treba da pogledamo.

Majka ide ispred mene. Brzo. Ne okreće se. Kao da se plaši da je nešto ne povuče nazad.

Pismo koje sam našao u očevom odelu bilo je kratko. Pisano je mirnim rukopisom. Nikola je uvek umeo da vlada sobom. Čitam:

„Pokušaću da bežim. Ako mi to ne uspe, nemojte za mnom mnogo žaliti. Ko zna šta i vas očekuje? Rat ne zna za granice. On uništava do beskonačnosti.“

Majci ništa ne govorim. Ipak postoji nada. Možda je i živ. Ako ga ne nađemo, reći ću joj. Sada ne smem, jer bi posle toga susret sa njegovim lešom bio ubistven.

Približavamo se potoku. Pokušavam da odagnam te misli, ali ne uspevam. Nikola i Voja kao da su tu, pored mene. Samo ih ja ne vidim. Možda ću uskoro videti Nikolu, Voju, njegovog druga, ne…

U ponedeljak, pred samo veče, Nemci su isterali zatvorene građane iz Topovskih šupa.

Niko nije znao kuda ih vode. Mirno su podnosili viku Nemaca, koji su naoružani mašinkama stajali malo dalje od njih ili se kretali okolo.

Voja je izašavši napolje pošao više na levu stranu tako da je bio na kraju grupe. Spremao se da beži. Uskoro će pasti mrak. Nemci ih ne bi vodili, u ovo vreme, nekud na rad. Sve mu je ovo sumnjivo. Nemci viču na one koji razgovaraju. To još više pojačava njegovu sumnju.

Uskoro su svi građani bili napolju. Ima ih nekoliko stotina. Sa svih strana Nemci ih opkoljavaju. Sumrak je već potpuno ovladao. Na malom rastojanju čovek se već teže primećuje. Tu okolnost Voja nije gubio iz vida. Ako bi uspeo da se na stotinu metara neopažen udalji, teško bi ga mogli pogoditi. Preko Stanovljanskog polja, koje se nastavlja iza Topovskih šupa, može se brzo trčati i, što je najvažnije, može da se ide u raznim pravcima. Nemci bi morali da pucaju nasumice.

Grupa nije bila sabijena u gomilu. Nemci ih primoravaju da se zbiju. Jedan građanin iskoristi to komešanje i odvoji se. Sumrak mu je pomogao te je taj njegov manevar ostao nezapažen. Voja ga je jedini primetio. Ugledao ga je i kada je zatvorio za sobom vrata od klozeta. Ta ideja nije loša. Samo Voja nije mogao da je sprovede jer je bilo već kasno. Nemci već stoje pored njega.

Poterali su ih.

Idu ka Stanovljanskom polju.

Nije mnogo trebalo pa da ostave krug Topovskih šupa za sobom. Bodljikava žica više nije prepreka. Prostrano polje kao da je vuklo Voju da beži. Sada nema šta da izgubi. Sve mu je jasno. Ubrzo ništa se neće promeniti.

A ako uspe? Živeće!

Živeće. On jedino to želi.

Brzo je okretao glavu na sve strane.

U blizini je Nemac sa mitraljezom. Trebalo je preći na suprotnu stranu, ali nema vremena da se probija kroz gomilu. Mora ovuda pa šta bude.

Hteo je da potrči kad njegovu pažnju privuče mlađi, krupan čovek. Išao je pored iznemoglog oniskog starca. Dok ga je Voja posmatrao, on skide jednu cipelu pa zatim drugu. Ostavi ih na zemlji Razumeo ga je. Bez cipela se mnogo lakše trči. I on uradi isto.

Očekivao je. Poći će odmah za njim. Malo će trčati u stranu. Nemci će morati da gađaju obojicu.

Mladić skide kožni kaput. Dok ga je držao u ruci saže se i poljubi oca, koji je bio dosta niži od njega. Voja ču kad reče:

„Zbogom tata.“

Došao je trenutak. Voja skide svoj kaput koji niz telo neopaženo pade na zemlju. Mrak se brzo spuštao.

Ali mladić ne potrča. Približi se Voji tako da je išao uporedo s njim. Pogled nije skidao s Nemca koji je nosio mitraljez.

Vremena nije bilo za gubljenje. Već su na sredini polja. Ako sada ne pođu?…

Otvorio je usta da kaže to ovome pored sebe kada se poljanom prolomi:“Halt.“

Nemcu je bila dobvoljna sekunda da sa mitraljezom legne na zemlju.

Mladiću sa kaputom isto je toliko bilo potrebno da se nađe pored njega i baci rašireni kaput na mitraljez.

Mladić je potrčao. To isto uradio je i Voja. Samo, išao je malo ulevo da ne budu u istoj liniji. Između njih kao neka avet projuri još jedan. Na sebi je imao belu košulju. Voja se tek sada seti da je i njegova košulja svetle boje i da će se u mraku lakše primećivati. Nazad nije mogao. Trčao je sve brže. Činilo mu se da poljani nigde kraja. Viku iznenađenih Nemaca zaguši mitraljez. Rafal se nije prekidao. Šetao je po polju.

Bela košulja nije bila daleko. Trčali su uporedo, samo što je čovek u beloj košulji išao više u stranu. Najedared, pred njim se, kao da je iz zemlje iznikla, pojavi visoka i gusta međa. Zašušta žbinje od metaka. Mitraljeska vatra za trenutak se zadrža na tom mestu.

Međa je bila visoka. U normalnim prilikama čovek bi je teško preskočio. Sada je taj čovek u beloj košulji imao natčovečanske osobine. Kao krilima nošen prebaci se preko međe.

Rafali su leteli poljem. Nemci gađaju nasumice. I onaj mladić što je bacio kaput i on je bio van opasnosti. U kratkim razmacima, između mitraljeskih rafala Voja je čuo užurbano disanje zadihanih ljudi. Ima nas trojica-četvorica, zaključi. Ne valja što su ovako blizu jedni drugih.

Kratke psovke, desno od njega. Neko je pogođen. Do sada je samo taj jedan pao. Neće se valjda i njemu to desiti. Još desetak koraka i imaće gde da se zakloni…

Snažan udarac u desnu budinu povuče ga k zemlji. Dok je padao oseti oštar bol ispod plećke. Krv mu izbi na grudi. Imao je samo toliko snage da rukom opipa butinu. Snop metaka sve je razneo.

Na grudi je sve više izbijala krv. Metak je prošao kroz telo. Imao je osećaj da ga nešto priteže za zemlju. Ne može da udahne vazduh. Nokti zaparaše zemlju. Telo samo od sebe zadrhta. Neki san navaljuje na njega. Oči mu se sklapaju.

Nailazimo na prve grupe sa ove strane druma. I one su sve uz potok ili na padinama pored njega. Mesto je kao i ono ispod Šumarica. I ovde u „Vinogradima“ bežanje je nemoguće. Okupator ima iskustva. Njegovom izvežbanom oku nije se potkrala greška.

Približava se mrak, Ubrzavamo traženje.

Pregledali smo desetak grupa. Nikolu još nismo našli.

Jedna grupa je, iznad svih, na levoj strani. Penjem se do nje.

Odavde se vidi ceo teren koji su Nemci izabrali. Brojim grupe: jedna, dve, tri, četiri,pet… deset… petnaest… sa onima ispod Šumarica trideset, još jedna, dve, tri..Trideset tri…

Po tri stotine i više leševa u trideset tri grupe. Toliko puta mitraljezac je povukao obarač.

Samo tri sata bilo mu je potrebno da pokaže kulturu svoje rase. Zgražavamo se nad ljudožderstvom a ne zgražavamo se pred našom kulturom, ko će pronaći savršenija sredstva za ubijanje ljudi.

Traženje nam se otežava. Kiša je sve jača i raskaljala je zemlju da jedva koračamo.

Ostalo je još nekoliko grupa da pregledamo. Majka i ja se razdvajamo. Prilazeći jednoj od tih grupa naglo sam zastao. Ove ljude Nemci su vezali bodljikavom žicom i tako vezane poveli na streljanje. Gore, na drumu, jedna se grupa razbežala. Da se to više ne bi dogodilo, Nemci su našli rešenje u bodljikavoj žici.

Oštre, gvozdene bodlje, duboko su zarivene u meso. Svakome je po jedna ruka vezana Na podlaktici, odmah iznad šake, kod mnogih se videla gola kost. Do ovog mesta trebalo je preći kilometar. Za tovreme bodljikava žica sekla je žive ljude.

Drhtim dok se s naporom krećem između leševa. Plašim se da ne izgubim osećanje da sam čovek.

I u ovim poslednjim grupama, koje su Nemci vezivali, Nema Nikole. Ostaje nam još samo ona grupa što se razbežala po drumu.

Ako Nikola nije tu, znači da je uspeo pobeći.

Ovaj drum koji vodi od Kragujevca do Gornjeg Milanovca bio je svedok natčivečanske borbe. Gole ruke suprotstavile su se čeliku…

Čim su ih Nemci izveli iz kasarnskog kruga i uputili ih suprotno od grada, Nikola je počeo da govori onima oko sebe:

„Vode nas sigurno na streljanje. Moramo pokušati da bežimo. Drugog nam spasa nema.“

„Nemoj sve da gledaš tragično. Ko zna kud idemo?“ prekide ga jedan iz njegove blizine.

„Ne govorim ja ovo onako, bez činjenica, iz straha“, nastavio je Nikola. „Nemci su nam oduzeli legitimacije. Teraju nas na ovu stranu gde su jedino njive i poljane. Šta ima ovamo da se radi? Mitraljez već dva sata ne prekida. Svesni smo šta se ddogađa. Nemci streljaju. Zašto? Nemamo vremena da o tome razmišljamo. Nemamo ni mogućnosti da im dokažemo da je ovo što oni rade postupak za najveće preziranje. Ne slušaju nas, a mi bismo im kazali da ubijanjem ništa ne postižu. Ako biljku isečeš iz korena, izbiće nova stabla, na mestu jednog biće ih desetak. To je zakon neuništivosti.

Jedino što možemo da uradimo to je da se razbežimo. U svakom slučaju čeka nas smrt. Znači ništa ne gubimo. Ko bude imao sreće“…

„Nemoj da govoriš svašta. Možda nas neće streljati“, opet ga neko prekide.

„Ne govori on svašta. Istinu treba gledati otvorenih očiju. Nećemo valjda očekivati čudo: da se meci zaglave u cevi. Vode nas na streljanje. Spasa nam nema. Ko hoće da beži neka posluša ovog dečka. Ja sam na njegovoj strani. Žao me samo što ne mogu mnogo učiniti.“ Bio je srednjeg rasta, ali debeo toliko da se jedva kretao. Pored toga bilo mu je oko pedeset godina. Prišao je Nikoli i stavio mu ruku na rame. Išao je tako uporedo s njim i posle nekoliko koraka lupi ga šakom po leđima i reče:

„Mladiću, žalim što nisam ti.“

Nikola prihvati:

„Napašću Nemca sa mašinkom: Ako je otmem, ovo će ispasti sasvim drugojačije od onoga što su Nemci zamislili. Ako budete i vi učinili ovo isto, može se još mnogo šta dogoditi.“

Jedan mladić Nikolinih godina upade:

„Treba napasti mitraljesca. Dobijemo li mitraljez u ruke, bićemo mi gospodari.“

„Na to ne smemo računati. Mitraljez je mnogo udaljen od nas, a i pozadi je. Ako se ma ko uputi njemu, Nemci će prozreti naše namere i imaće dovoljno vremena da pucaju u nas. Mitraljesca treba ubiti. Ko prvi otme oružje neka ga upravi na tu stranu.“

Dok su ovo razgovarali nastalo je malo komešanje. Približavali su se Nikoli. Grupa je usporila hod. Nemci opaziše da se nešto dogovaraju. Počeše da viču. Neki već napraviše prve korake da se udalje od grupe. Na taj način bili bi u mogućnosti da pucaju, sigurni da neće pogoditi nekoga od svojih.

U tom trenutku grupa je bila kod krajnjih kuća koje su levo i desno pored druma, na kilometar od grada.

Nikola, videći da njegov plan može propasti, potrča što je brže mogao ka najbližem Nemcu. Za to mu je bila potrebna samo sekunda, najviše dve.

Njegove snažne ruke uhvatiše mašinku. Ona je kožnim remenikom bila prikačena za oba kraja. Nemac je remenik prebacio preko vrata i mašinku držao na grudima.

Nikola povuče oružje koje je nemački vojnik još čvrsto držao rukama. Ali je i Nemac bio jak.

Izdržao je prvi Nikolin zamah. Samo mu oči počeše da postaju sve veće. Lice mu se zacrvene, a vrat nabreknu od napora.

Nemac, videći da ga Nikola neće ostaviti učini korak unazad, računajući da se tako otme. Međutim, taj njegov potez bio je pogrešan. Nikola je tog trenutka dobio mogućnost za veći zamah, što je i iskoristio. Povuče mašinku prvo kraćim krajem, a zatim je snažno podiže uvis, čak do lica, da bi još više povećao zamah, pa je munjevito vrati ka zemlji.

Puče remenik kao da je od hartije.

„Beži!“ viknu

Ali to nije bilo potrebno. Čim je on oteo mašinku svi su počeli da trče. Nemci nisu mogli da pucaju. Ubijali bi u ovoj gužvi i svoje. Zato su i oni stali da trče. Prvo su hteli da pobegnu da još koje oružje ne bi izgubili, a zatim i da se odvoje u jednu stranu i upotrebe mitraljez.

Nikola prstom potraži oprugu koja je mašinku puštala u dejstvo.

Povuće je.

Povuče još jedared.

Još jedared. Još jedared, ali uzalud.

Mašinka nije htela da puca. Ukočila se pri otimanju.

Prsti mu brzo kretoše od jednog do drugog dela koji behu našrafljeni na oružju. Nijedan da se pokrene…

Prvi put on drži oružje. Nikad do sada nije poželeo da puca. Nikada nije ni video kako treba otkačiti ovaj mehanizam. Zato i nije znao to da učini.

Ko zna koliko je puta povukao, povukao svaki deo. Sve je bilo uzalud.

Nemci su ga gledali unezvereno. A kada videše da on ne zna da otkoči oružje potrčaše prema njemu. Jedan mu se približi i pruži ruku da bi uhvatio mašinku. Ali mu Nikola to ne dozvoli. Uzvati obema rukama mašinku za cev i mlatnu ga po glavi. Nemac pade. On zatim još jedared povuče oprugu, pa kada mašinka opet ne opali, on je tresnu o zemlju.

Poče besno da je gazi nogama.

Ko zna koliko bi to činio da ga Nemci ne prekidoše.

Zaštektaše mašinke.

On se trže. Koraknu napred, ka njima, ali ga sretoše novi rafali…

Obučeni mitraljezac okretao je mitraljez u pravcu razbežanih ljudi…

Uskoro su svi ležali u blatu, osim jednog koji je jedini imao sreću da mu meci izbuše samo nogavice na pantalonama.

Mrak je već počeo da pokriva zemlju. Sveća dogoreva u Nikolinim rukama. Klečim pored njega i ne osećam hladnoću. Noge su mi u blatu i vodi koja se sakupila u jarku pored druma.

Komadićima odeće pokrivam rupe na njegovom telu. Krv je iz njih odavno prstala da teče. Usirena, kao da ga je obukla u crvenu odoru. Jedino mu je lice čisto.

Na tom licu nema tragova užasa. Mirno, stisnutih vilica kao da hoće da progovori.

Majka stoji iznad nas. Mirna, bez pokreta. Iz suvih očiju nema više šta da teče. Izmučeno telo nema više snage da se pokrene.

Autor knjige: Miodrag Zlatić

Izdavač: „Prosveta“ Beograd

Štampa: Grafičko preduzeće „Slobodan Jović“ Beograd

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *