MRTVI BOLJI OD ŽIVIH III

Biblioteka Kragujevac Srbija Svet

MIODRAG ZLATIĆ

Kragujevac danas, 21.oktobra obeležava 80 godina od največe tragedije koja je zadesila ovaj grad, 21.oktobra 1941.godine, kada su nemački vojnici streljali 2.778 kragujevčana starosti od 16 do 60 godina. Ovaj masakr je odmazda za događaje koji su se zbili nekoliko dana ranije kada je ubijeno 10, a ranjeno 26 Nemaca. Za svakog ubijenog Nemaca ubijeno je 100, a za svakog ranjenog 50 Kragujevčana.

Povodom osam decenija od ovog jezivog događaja, portal Barijere objavljuje delove knjige Miodraga Zlatića “Mrtvi bolji od živih”. Danas objavljujemo treći deo knjige.

Ova knjiga je uzbudljivo I potresno svedočenje o tim krvavim događajima 1941.godine u Kragujevcu. Pisac je bio učenik V razreda gimnazije koji je tog tragičnog oktobarskog dana ostao bez čitave svoje generacije školskih drugova. On je uspeo da izbegne streljanje. Njegov otac, Radosav Zlatić streljan je u kragujevačkim Šumaricama. Zlatićevo svedočanstvo otkriva nam mnoge, još nepoznare podatke o poslednjem danu u školi; veoma upečatljivo data je atmosfera racije I masovnih hapšenja, strah ljudi, njihova bespomoćnost I jalova nada koja ih je varalo do smrtnog časa. U ovoj knjizi prikazani su kragujevački događaji onako kako su ih doživeli oni koji su strepeli za živote svojih najdražih I koji čak ni pred gomilom leševa na gubilištu, nisu mogli do kraja da veruju u njihovu smrt.

– III –

Grad je opusteo. Svi muškarci, izuzev staraca I dece, zatvoreni su u Artiljerijske kasarne. Nemaca više nema po ulicama. Žene lutaju tražeći obaveštenja o svojima. Zašto su Nemci hapsili to niko ne zna. Govori se o nekim razlozima ali to su samo pretpostavke. Preovlađuje mišljenje da će biti pregledane lične karte. Mnoge žene dolaze iz centra grada. Pratile su ili sinove ili muževe do mesta gde su zatvoreni. Kažu da im Nemci nisu dozvolili da priđu bliže od parka. Park je od kasarna udaljen oko stotinu metara.

Svako o ovome govori onako kako on to zamišlja. Sve što je video obradio je da bi priča bila interesantnija. U njoj ima vrlo malo istine. Govoreći o sebi ili onome što se odigralo oko njih, ljudi će uvek lagati, jer žele da zadive one koji ih slušaju. To mnogo otežava moju situaciju. Ne znamo šta Švabe rade sa zatvorenim ljudima. Stojim u dvorištu I preko ograde gledam na ulicu. Ovako vidim sve one koji prolaze. Napolje ne smem da izađemy. Osećam se kao miš u mišolovci. Primetivši dva muškarca da idu iz centra grada, pomislih da su Nemci počeli da puštaju zatvorenike. Kada su došli do mene, upitah da li su bili zatvoreni.

“Pustili su nas sa posla.”

Oni su radili u opštini.

Strogi centar grada nisu dirali. Predsednik opštine je garantovao za taj deo.

“Zar I njega nešto pitaju?”

“Eto, pitali su ga.”

“A po čemu se razlikuju ljudi u ccentru od ostalih?”

“Pa razlikuju se. Mi ne vidimo to, ali neko vidi. Oni iz centra više vrede od tebe koji ne stanuješ tamo”, odgovori, sa ironijom jedan od njih I pritom se stalno smešio od sreće što je izbegao opasnost. Stanovao je na periferiji.

Kada odoše, ja počeh da razmišljam. To što su Nemci ostavili ljude iz centra grada I to samo iz jedne ili dve ulice, nije mi davalo mira. Zaustavljam žene I razgovaram sa njima.

Posle sat-dva moglo se nešto zaključiti. Međutim svako se plaši da o tome govori. Ljudi se, kada su nemoćni plaše da kažu šta misle.

“Nemci traže one koji su otišli u šumu.”

“Pa zar ovde u gradu?”

“Tako će najbolje znati ko je odsutan.”

Prilaze nam još jednom neke žene. Među njima je I moja majka, koja je dotle stajala na uglu I gledala da se ne pojavi koji nemački vojnik.

Reče mi jedna od tih pridošlih:

“Nisi trebao da bežiš. Nemci traže samo one koji su u šumi.”

Na to se ja nasmejem I odgovorim:

Kako će ih pronaći kada nisu ovde?”

“Pregledaće lične karte.”

“Tim ništa neće postići.”

Videće ko je u gradu. Ko se ne pojavi, znači da je otišao u šumu.”

“Pa šta im mogu učiniti?” opet pitam.

“Njima ništa ali tebi da, jer nećeš biti tamo gde su svi.”

“Napravio si gore. Nemci će te naći I pomisliće ko zna šta!”

Ništa ne odgovaram. Odlazim u dvorište. Žene ovo pričaju ne razmišljajuči. Glupo je to da Nemci one koji nisu tu ovde traže u samom gradu. Šta imaju od toga I ako saznaju ko je otišao. A nisu pokupili one iz centra.

To može biti samo jedno: njih interesuju ljudi I to u što većem broju. Zašto? Radi nekog dobra sigurno ne. Govorilo se da je mnogo nemačkih vojnika poginulo u okolini. Borbe su se vodile u selima oko grada. Da neće Nemci sada da se svete golorukom stanovništvu? Moguće je I to. Od njih treba sve očekivati.

Kasno je pomišljati na ma kakvo bežanje. Ostaje mi jedino da čekam. Možda ću imati sreće? Možda više neće kupiti po kućama?

Celo posle podne majka je provela na ulici. Ja sam za to vreme bio u kući. Ona se plašila za mene, pa je nisam hteo ljutiti. Smatrala je da je sigurnije ako se ne pojavim. Međutim I njen trud da dozna nešto nije dao nikakve rezultate. Nemci su pokupili muškarce I to sa onom svojom poznatom pedantnošću. Retko je ko izbegao. A svoje namere nisu nikome otkrivali. Ko zna šta čeka ove mirne ljude?

Došavši kući, majka mi reče:

“Svi muškarci pozatvarani.”

Zamišljen sam I ne pokazujem da sam je čuo.

Pita me:

“Čuješ li šta kažem?”

“Čujem”

“Pogrešio si što si bežao.”

“Ko zna šta će se njima desiti.”

“Sigurno je da to nije dobro, što su oterani, ali ako Nemci ponovo naiđu, šta ćeš im reći?”

Nisam odgovorio. Ona nastavi:

“Bićeš krivac jer si bežao. Ljudi kojima je savest čista nikada ne beže. Oni će svakome reći istinu ne plašeći se trenutka kada treba da odgovaraju, jer nevine niko nema razloga da osuđuje.”

“Kako su, majko poštene tvoje reči. Samo to nije dovoljno. Rat je plašt pod kojim se skrivaju ubistva nevinih ljudi. Osuđuješ me što sam bežao. Ubeđen sam da mi želiš najbolje, ali me pusti da sam odlučim o svom životu. Umem I sam da mislim. Ako to nisam znao juče, danas su me Nemci naučili.”

“Dečaci smatraju da od onog trenutka kada obuku dugačke pantalone sve mudrosti sveta postaju njihovo vlasništvo. Odatle I potiču njihovi nepromišljeni postupci.”

“Mama, ne znam zašto nećeš da me shvatiš.”

“A šta treba da shvatim?”

“Ne bih želeo da imaš ma kakvog udela u mom odlučivanju. Ako je majka vinovnik smrti svoga deteta, ona to nikada neđe prežaliti. Njegova smrt je I njena smrt.”

“Istina je to.”

“Pa zašto se onda ljutiš na mene?”

“Ne ljutim se, već mislim da treba raditi ono što I ostali.”

“A ako je to pogrešno?”

“Njih ima na hiljade, a ti si sam. Svakako oni znaju više od tebe.”

“Niko ne zna šta će biti. Možda će ih ubijati. Tamo su ti dva sina. Jedan je ovde. Ako ja poginem ostaće I njih dvojica.”

“Majci su sva deca jednaka. Ona ih ne razdvaja jedno od drugog.”

Poče da traži nešto po kući.

“Obuci topliju odeću”, reče mi.

“Zbog čega?”

“Ako te pronađu, ko zna kuda će te oterati.”

Morao sam da se nasmejem:

“Ti na sve misliš.”

Odgovara mi pomalo ljuta:

“Nemoj se smejati već se presvuci, jer mogu iznenada naići.”

“Ti se bez potrebe mnogo zabrinjavaš. Ja sam u boljem položaju nego oni što su oterani.”

“Varaš se.”

Sa ulice se čuju malo jači glasovi. Majka istrča. Ja se upućujem do ograde. Učini mi se da sva deca iz našeg kraja jure ka donjem delu ulice. Pitam jednog mališana kud idu.

“Nemci puštaju zatvorenike, odgovara mi.

Jedna grupa žena u kojoj beše I moja majka veselo zagraja. Lica im pokazuju radost, ali ona je karatkotrajna. Nailazi jedan đak, a za njim još nekoliko njih. To je sve. Rekoše nam da su Nemci pustili oko stotinu njih. Samo one najmlađe. Za moje drugove ništa nisu znali.

Opet nastaje mučna atmosfera. Tako dočekujemo I veče. Nastupa I policijski čas. S vremena na vreme čuje se bat koraka nemačkih patrola. Ti koraci odjekuju nekako bolno. Paraju uši kao najveća tutnjava. Zatvoren tu u svojoj kući, na svojoj zemlji, a on osvajač sa nekim pravom, koje je prisvojio, ide pored zatvrenih prozora I vrata, držeći u ruci pušku kao što ukrotitelj drži bič I njime nagoni životinje u kavez. To je pravo jačega. Samo to nije pisani zakon a I minismo životinje. Izgleda da je to zaboravio ovaj što pokušava da nam se nametne za gospodara. Postoje ljudi koji trpe kamdžiju, kvrge I vesla na galiji.Njima nije žao što umiru a njihova borba za slobodu velika je zato što svaki pojedinac, boreći se za nju, ne bori se samo za sebe već za sve.

Dok smo proteklih noći sa mržnjom pratili korake po kaldrmi, večeras smo sa dosta straha slušali taj hod. Na usnama je bilo samo jedno pitanje: da li će se zaustaviti pred kućom? U kućama su starci, žene I deca a suviše su slabašni da na njih treba dići pušku. Strah je opravdan. Zločinac svoju žeđ ne utoljava iz žila onoga koji je po uzrastu I snazi ravan njemu. On krv traži u kolevci ubijajući žiivot koji je tek svanuo. Za zločinca je opasno da bira jakog protivnika, jer ovaj uvek osveti one što nisu imali moći da se brane. A kada naiđe na takvog protivnika I bude pobeđen, on kaže da nije imao sreće.

Muškarci su zatvoreni pa je I razumljivo što nas je obuzeo veliki strah. Žene su nežna bića. One su kao mlada voćka, ako hoćeš da ti daju zdrav I lep plod, moraš ih privezati za čvrst oslonac.

Nemačke patrole neumorno krstare gradom. Majka je često odlazila do ograde. Pronašla bi nekakvu pukotinu u njoj I gledala kada prolaze Nemci. Trudilase da u noći razlikuje uniforme od civilnih lica. Malo ju je umirilo to što Nemci ne sprovode građane od kojih je vrlo mali broj slučajno noćas kod svojih kuća.

Prošla je bila ponoć kada me nešto trže iz sna. Uplaših se kada u mraku videh ljudsku siluetu. Obraćala mi se tihim glasom:

“Šta je sine? Zašto si se probudio?”

“Sanjao sam. Ne znam”, odgovaram majci koja sedi pored mog kreveta. Dok sam ja spavao, ona je bila budna I spremna da me zaštiti svojim telom. Iako sam to znao, opet je pitam:

“Mama, zašto ne spavaš?”

Kada je čovek mlad I snažan vređa ga sažaljenje, pa ma od koga ono dolazilo, a isto tako vređa ga I pažnja koja mu se ukazuje od onih koji su slabiji od njega, a on ih voli I smatra sebe njihovim zaštitnikom.

Prvo je tiho uzdahnula, zatim reče:

“Ne spavam zato što sam majka. Zato što ne znam šta mi je sa sinovima. Zato što ne znam šta će biti sa ovim jednim koji je ostao ovde.”

“Nemoj, mama, da gledaš tako tragično. Možda od svega toga ništa neće biti.”

“Ne znaš ti šta znači biti majka. Rodila sam vas. Negovala od onda kad ste imali kilogram dva. Čuvala vas dok su godine prolazile. Postali ste ljudi, a sada? Treba da gledam kako im se gasi život. Život za majku , to je život njenog deteta. Ako joj umre dete, umire I ona. Koliko pak ima dece toliko puta I smrt oseti.”

Hoću da je umirim, ali ne znam šta bih joj rekao. Pokušavam da zaspim. Ne mogu. Majka sedi pored mene, netremice gleda u jednu tačku. Osećam da je samo telom tu. Podelila je sebe. Misli joj lutaju, traže odvedenu decu.

Egoiste kažu nema ljubavi, jer nju niko nije video I opipao. Tvrde da postoji samo navika na neku ličnost. Neka takvi pogledaju majku kojoj smrt uzima dete.

Zora počinje da beli. Okrećem glavu prema majci. Hoću da vidim je li budna. Grudi naglo počinju da mi se skupljaju. Kao da mi neko lomi rebra. Svetlost dovoljno prodire kroz prozore I moguće je raspoznavati boje. Ukočenim pogledom gledam u njenu kosu koja je potpuno seda.

Ustajem čim je dan sasvim ovladao. Odlazim do ograde dvorišta I pažljivo posmatram ulicu. Nema nikoga. Tišina kao pred buru. Ovde ne ostajem dugo. Majka me poziva. Spremila mi je doručak. Sedam za sto ali bez potrebe, jer stomak mi ne prima hranu. Prolazi desetak minuta, a hrana je netaknuta. Majka to primećuje. Pogledi nam se sreću, ali ne progovaramo ni reči.

Malo pomalo žene izlaze na ulicu. Neke idu u grad. Neke iz grada. Lutaju tamo-amo u nadi da će nešto ipak saznati. Do dvorišne ograde prvo dolazi majka, a za njom I ja. Majka izlazi napolje, a ja se penjem na jedan kamen tako da nesmetano vidim I jedan I drugi kraj ulice. Videći jednu našu susetku da dolazi iz grada majka je upita gde je bila.

“Išla sam da vidim gde su nam ljudi I deca”, odgovorila je sva uzrujana.

“Jesu li još u kasarnama” opet pita majka.

“izgleda da jesu. Nemci stoje kod parka I ne daju dalje.”

“A može li se sa drugih strana prići kasarnama?”

“Ne može. Pokušale smo, ali su nas Nemci vratili.”

“Kaže li neko zašto su ih zatvorili?”

“Niko ništa ne zna. Nemci ćute a poneki ljotićevac razdere se na nas da te strah uhvati. Oni verovatno znaju šta Nemci nameravaju.”

“Zar niste videli nikog poznatog među tim ljotićevcima?”

“Jesmo, sestro mila, ali su oni gori od ostalih. Deru se na nas kao da smo im poubijali sve po kući.”

Majka se još raspituje:

“Da li su Nemci danas doterali koga?”

“Nisu I nema ih po gradu. Svi su gore u kasarnama. Od parka do kasarni ima ih na stotinu I više.”

Mnogee žene koje dolaze iz grada, videći mene zaustavljaju se pred našom kućom.

Jedna me pita:

“Kad su te pustili?

“Nisu me ni zatvarali.”

“Pobegao je iz škole”, dodaje majka.

Vidim da im nije pravo što sam ostao, a njihova deca oterana. Zavide majci. Jedna je pita:

“A ostali?”

“Svi su oterani”, odgovara majka.

Ona gleda majku I reče dok joj e oči pune suzama:

“Meni su oterani muž, sin I brat I njegova dva deteta. U kući više nema nijednog muškarca.”

Začuđena, pita majku:

“Zašto ne ideš da tražiš svoje?”

“Zar tebi vredi što si išla?”

“Ne vredi, ali sam bar pokušala.”

“Ja moram da čuvam ovoga što je kod kuće.”

“Misliš da će ti uspeti?”

“Sakriću ga” odgovara majka odlučno. Zatim dodaje:

“Juče sam se ljutila što je bežao. Sada vidim da je dobro uradio, jer više ne kupe.”

Žene I dalje pristižu iz grada, dok druge odlaze neverujući da se ne može prići kasarni. Pred našom kućom stalno ih je po nekoliko. Razgovaramo, ali neprestano ponavljamo jedno te isto. Deca koja su tu bila pored majki okupljaju se oko jednog mališana. Ovaj dotrča iz jedne pobočne ulice što u neposrednoj blizini ulazi u našu. Pitam decu šta im taj mališan govori.

“Nemci vode jednog čoveka”, dobih odgovor.

Svi kao da odjednom prestadosmo da dišemo. Učini mi se da sam čuo kako majci udara srce. Ne potraja ni dva minuta kad se pojaviše dva Nemca, terajući ispred sebe vezanog mladića.

On je stanovao tu blizu. Pred sam rat završio je gimnaziju. Ovo me uplaši. Nemci opet kupe. A kada su prošli? Nismo ni primetili. Sigurno su kao I juče napravili obruč oko grada. Počinjem da se osvrćem. Majka mi reče:

“Uđi u dvorište. Ja ću ostati napolju.”

Odlazeći, čujem da neka žena upita:

“Zašto su ga vezali?”

Uskoro sva obaveštenja, prenošena od usta do usta, stigoše do mene. Nemci su došli pravo pred kuću I tražili ga. Kako su doznali da je on kod kuće? Otkud su znali njegovo ime? Ko im je rekao gde stanuje?

Grozili smo se pri pomisli da je to učinio neko koga I mi znamo. Neprestano mi ispred očiju lebdi slika onih vezanih ruku.

Iz tih misli trgoh se kao da me je neko počeo da bocka svuda po telu. U daljini se čula pucnjava. Prvo jedan duži rafal. Onda nekoliko kraćih. Zatim pojedinačno pucanje. Posle opet rafal.

Kada se začuje puška, taj neminovni instrument za izazivanje svih tonova savremene muzike u jednom orkestru zločinaca, čoveka oblije stid, jer zna da su tog trenutka ugašeni nečiji životi. Bilo je oko devet časova. Pucnjava je dolazila iz daljine. Okrećem glavu u pravcu artiljerijskih kasarni. Ne nesvesno. Došavši do ograde vidim da su to učinili svi oni što stoje na ulici, I mala deca gledaju na tu stranu. A pucnji dolaze sa te strane. Ko nikada nije osetio potpunu tišinu kada ne čuje ni svoj dah, nije osetio ni onu mlitavost koja ga tako brzo obuzima, osećanje da lebdi nad nekom provalijom nemoćan da učini ma kakav pokret. Tada mu se učini da je zemlja dotle disala I da je najedared napustio život. Onda očekuje da se to mrtvo telo zemlje raspadne I svemu dođe kraj.

Ova tišina trajala je dvadesetak sekundi, a zatim kao da počeše da dišu I živa bića I mrtve stvari. Kao da zemlja poče da diše. Govore svi. Niko nikome ne upućuje pitanja. Svi samo pitaju. Svi su odgovarali. Pitaju sami sebe, odgovaraju sebi. To je trenutak kada se vraćaš iz obamrlosti. Vičeš da bi dokazao da si živ.

Vika je sve jača. Izgleda ti da je ne možeš podneti. Pokušavaš da zatovriš šakama uši, ali su ti ruke slabe. Počinješ da da vičeš sve jače I jače. Nadaš se da ćeš na taj način spasiti svoje bubne opne.

Da su se ovi pucnji čuli pre dva dana, ne bi ovako delovalo. Sada je drugo. Oni nagoveštavaju nešto.

Smrt!

Tu reč ne sme niko da izgovori. U ovom trenutku strašnija je nego ikada.

Nije teško uzeti čoveku život. Dođe neko uperi oružje, povuče oroz I sve je gotovo. Ono što se tako dugo stvaralo, raslo, u tren oka postaje nepomično. Tada kažu došla je smrt. Ne, nije došla smrt. Došao je onaj koji je seje. Nemilosrdno. Sadistički. A ko je on? Zločinac.

Pošten čovek ne ubija, a kada je prinuđen da ratuje – čini to samo zato što je pošten čovek On želi da sačuva ono što zločin uništava. Bori se za život. Za svoj život I za život onih koji nisu u mogućnosti da sami to učine.

Ko je pucao?

Nemci imaju samo oružje.

Kada se povratismo posle iznenađenja, koje je izazvala pucnjava, žene se uputiše ka gornjem parku. Bilo ih je mnogo. Mnogo je I ljudi oterano. Ode I majka. Čuvši pucnje, ona je zaboravila na mene. Izgleda da sam momentalno u sigurnosti. Nemce sada interesuju oni koji su zatvoreni. Tamo ih je na hiljade, a po kućama po koji. Žene su trčale. Uzbuđeno zovu jedna drugu.

Tu viku pojača rafal. Iz istog pravca čuje se jedan duži, pa onda kraći. Pa još jedan kraći. Zatim pojedinačno pucanje. Posle još nekoliko rafala I na kraju dvadesetak pucnja, pojedinačno pucanje u izvesnom razmaku. A onda prestaje.

Vika postaje toliko jaka da bi nadjačala svaku grmljavinu. Svi oni koji mogu da se kreću izašli su na ulice. Svi su čuli pucnje I svakoga je bolelo. Zato svi I govore. Viču. A kako su u ogromnoj većini žene I deca, teku I suze. Neprestano, ne prestaju.

Posle petnaestak minuta mitraljez opet ispusti jedan rafal. Zatim dva-tri kraća, pa opet jedan duži. Onda nekoliko kraćih I pucanje se završi sa desetak pojedinačnih pucnjeva.

Izlazim na ulicu. Umešah se u gomilu ne znajući kud sam pošao. Idem stotinu koraka napred. Posle se vraćam nazad. Ne znam da li me ko zove ili mi se to čini. Stao sam. Tu, pored mene, nije se znalo kud ko ide. Neke žene ka cenru grada. Neke se vraćaju odatle. Neke su išle u sporedne ulice. Mnoge su dolazile iz tih ulica. Opet se krećem. Idem, a ne znam ni ja kuda.

A tada kao da neka igla, tanka, nesalomljiva, duga, vijugava, kao vihor prolete kroz svačije telo.

“Streljaju.”

Ima trenutaka kada čovek želi, I to silno želi, samo da živi. Zaboravlja na pitanjae koja idu sa životom, jer nema vremena da misli I na njih. Gledajući kako drugi umiru, on svom svojom snagom hoće samo život I ne pita kakav će biti.

“Streljaju.”

Vičem glasno:

“Hoću da živim!”

Ne znam da li me ko čuje. Rekao sam to najjačim glasom ali taj moj glas je bio samo šapat.

Obuzima me strah. Drhtim. Hoću da plačem. Hoću ali nemam toliko snage koliko je potrebno da bih iz očiju isterao suze.

Hoću da živim. Hoću I zato da bih video mrtve ove koji to sada meni žele. Oni hoće da me ubiju. Ovako kao što jutros ubijaju. Traže moj život. Uništavaju ga. A ja želim da vidim njih kako se koprcaju u sopstvenoj krvi. Ne, ja nisam zločinac. Nikada nisam ni poželeo da to budem, ali sada hoću tuđu smrt. Najtežu što se može zamisliti.

“Streljaju.”

Tu jednu jedinu reč svi izgovaraju.

Stane neka žena, koji nisam nikada do sada video, pogleda me u oči I kaže:

“Streljaju.”

“Streljaju.”, odgovaram ja.

“Streljaju”, opet kaže ona.

“Streljaju.” opet odgovaram ja.

A šta bih drugo mogao da kažem? Šta bi mogla da kaže ona? Šta bi mogli da kažu svi ovi koji su na ulicama? Pet ili šest ili deset hiljada ubiće Nemci sada.

Zašto ih ubijaju? Zašto ljudi ubijaju ljude?

“Zašto?” pitam jednu ženu.

Ona me pogleda I kao da me dovoljno ne vidi primače lice sasvim do mog lica. Kao da više ne vlada sobom. Čvrsto me hvata za mišicu. Steže me tako da hoću da prsnem od bola. Zatim trže glavom kao da skida nešto što stoji na njoj. Potom šapće tiho da sam je jedva čuo:

“Zašto?”

Rafal opet prolama vazdzuh. Za njim još dva, tri četiri. Zatim nekoliko kraćih.

Žene trče. Hoće da pomognu. Hoće da spasu živote. Kada joj je dete u opasnosti, majka više ne misli na sebe. Ona tada veruje da raspolaže natčovečanskom snagom I stavlja svoje telo napred kao štit iza koga će se zakloniti njeno dete.

One koje su prve otišle vraćaju se nazad. Ne može se dalje od Gornjeg parka. Nemci tu stoje I vraćaju svakoga. Prete puškama uperenim u masu.

Neko progovori:

“Ne streljaju već pucaju iznad glava onih žena koje hoće da udalje od parka.”

“Tišina.”

Možda je I to?

Pucnjava se čuje u razmacima. Ako streljaju mogu to uraditi odjedared. Time smo se tešili. Uteha je potrebna čoveku. Onda on, za izvesno vreme, zaboravi to što ga muči. Posle toga može da podnese još jedan talas bola koji bi ga možda uništio da nije bilo ovog predaha.

Opet počinjemo svi da govorimo Ta reč smrt ulila nam je neopisiv strah. Za nas se nismo plašili, ali ko zna šta će se dogoditi onima koji su zatvoreni.

Govorimo o svemu što znamo, a kako nam je poznato vrlo malo uglavnom pravimo pretpostavke.

Zastao sam pored jedne grupice. Čujem da pominju neko streljanje koje su Nemci juče izvršili. Pitam ih:

“Gde je bilo to streljanje?”

“Sinoć su Nemci poubijali one koje su zatvorili u Topovske šupe!”

“Nemoguće!”

“Istina je.” Potvrdiše.

“Pa to je najveći zločin koji su mogli da izvrše”, kažem sav uzrujan.

“Zločin? Pa Nemci su fašisti, valjda ti je to poznato.”

“Ubiti nekoliko stotina ljudi koji nisu nikakvi krivci I koji još ne mogu da se brane. Meni je neshvatljivo ovako nešto.”

“Neshvatljivo je to I nama starima, koji smo mnogo zla videli, ali se od Nemaca ne može nikakvo dobro očekivati. Nemac, čim ima pušku o ramenu, odmah teži da ostavi što više leševa za sobom.”, umeša se u razgovor jedan pogrbljeni čičica, koji je dotle oslonjen na štap stajao pored nas.

“Raatovao sam ja, dete, protiv Švaba”, dodaje sa uzdahom. Začu se opet rafal. Duži nego svi prethodni. Posle toga još dva-tri, još nekoliko. Zatim mitraljez, za trenutak, prestade pa nanovo nastavi.

“Streljaju”, kaže jedna sva uplašena žena, izobličena lica I razbarušene kose. Nervozno krši ruke.

“Otkud znaš da streljaju?” pita je onaj čičica oslonjen na štap.

“Streljaju”, ponavlja ona I odlazi.

Gledamo za njom. Muči nas jedno pitanje. Ne smemo da ga izgovorimo. Ja ipak., sam za sebe, tiho šapućem:

“Jadna žena, da nije poludela?”

Čičica me čuje. Gleda u mene. Hoće da mi nešto kaže ali se predomisli. Hvata me za rame slobodnom rukom. Steže me jako, pogleda jedared I onda me pusti. Zatim se udalji. Valjda je hteo da na mene prenese ono malo snage što je ostalo u njegovom staračkom telu.

“Ne streljaju.”

Okrećem se na onu stranu odakle dođe ovaj glas.

“Pucaju iznad glava onih koji se privližavaju ogradi”, kaže jedna žena koju nisam poznavao. Ne upućujem joj nikakvo pitanje Prolazi pored mene. Dovoljno je da ponekada samo pogledaš u nečije lice koje dotle nikada nisi ni video, pa odmah da dobiješ odgovor iako ništa nisi pitao.

“Ona želi da je tako.

Žene I dalje prilaze

“Sreeljaju”, kaže jedna moja susetka. Suze joj teku niz lice dok me pita:

“Ko je tebi oteran?”

“Oba brata I otac”, odgovaram.

Idi! Idi! Traži ih.”

“Kuda?” pitam.

“Tamo”, pokazuje glavom u pravcu odakle dolazi pucnjava.

Ne odgovaram joj. Samo gledam. Ona zatrese glavom i ispušta jecaj koji lliči najauk ranjene lavice kada joj lovci odnose laviće.

“Bila sam tamo. Nemci ne daju ni da se ide dalje od Gornjeg parka.” To mi reče valjda da se opravda što me tera da činim ono što sigurno zna da nije u mojoj noći.

Mitraljez, još jedared, ispušta nekoliko rafala. Obraćam pažnju na stranu odakle dolazi pucnjava. Otkriće me nije obradovalo. Ako Nemci pucvaju iznad glava okupljenih žena, to čine kod Gornjeg parka, jer dalje niko ne može. Međutim, pucnjava dolazi sa nekog udaljenijeg mesta.

Znam da se ne varam. Ipak hoću da pričekam sledeći rafal.

Uskoro se začu mitraljez. Sada sam siguran, pucaju čak kod Šumarica ili u Šumaricama.

Ko ima hrabrosti da kaže to nekoj od ovih žema. Vesti su različite. U njima još postoji tračak nade I ja ne želim da ga zamračim.

Polazim ka sredini grada Hoću da potražim majku. Žene promiču pored mene potpuno unezverene.

Nisam napravio više od sto koraka kada opet poče da se pronosi:

“Streljaju.”

Zastajem pred jednom starijom ženom kojoj je lice crveno od plača. Ona govori nekim devojkama iz mog susedstva:

“Neka žena, koja stanuje u onim kućama gore kod Stanovljanskog polja, kaže da se iz njene kuće vidi kako Nemci streljaju građane.”

“Je li sigurno? Pitam ja.

“Videla je.”

“Možda joj se učinilo?”

“Kaže da se vidi iz njene kuće. Nemci dovedu jednu grupu, streljaju je, a zatim dovedu drugu.”

To znači koliko se puta čula pucnjava toliko je grupa poubijano.”

Ne odgovara. Samo gleda u mene. I ostali me gledaju.

“Zar niko ne beži?” ponavljam

Odgovor opet ne dobijam.

“Streljaju sve koje su oterali”, reče neko prolazeći pored nas.

“Streljaju”, odgovara još neko.

Novi rafali. Jedan duži pa dva-tri kraća. Zatim za časak prestade da bi kasnije nastavio sa pucnjavom koja, čini mi se, potraja nekoliko minuta.

Kako se začuje pucnjava tako se I vrisak pojačava. Svuda oko mene plač.

Zašto Nemci ubijaju? To ne znam, ali znam da je bedno ovo što čine. Zar može nešto da ih opravda? Rat! Da li je ta reč dovoljna da sakrije krvoločni apetit fašizma?

Ako ovu decu budu pitali kakvi su izgledali Nemci, ona će, te koji pitaju, odvesti gore ispod Šumarica I pokazati otisak nemačkih čizama. Svakome će pokazati I zemlju posejanu kostima svojih očeva koji su Nemci za samo nekoliko sati poubijali.

U daljini ugledah majku. Polazim joj u susret. Približavajući se, gledam kako stari to lice do juče još sveže. Naglo, brzo. Čini mi se da se na njenom licu svakog časa pojavi jedna dubpka staračka bora. Nema većeg bola od onog koji majka oseća za svojom decom.

Otvaram usta da je pitam kud je išla, kad mitraljez opet poče da sipa rafale. Majka se nasloni na mene. Glavu spušta na moje grudi. Kao da umire. Polako je dovodim do kuće. Pošto sam je uveo u kuću, opet izlazim na ulicu. Žene I dalje idu na sve strane. Lica su im sve više uplakana.

Najedared vika prestaje. Tišina. Šta je sad? Kao da neko preseče grkljane svima koji se nalaze na ulici. Nedaleko od mene žene se skupljaju u gomilu. Prilazim I ja. Pre nego što sam postavio ma kakvo pitanje dopre do nas neka cika iz jedne pobočne ulice. Ne potraja ni pola minuta kada se pojavi gomila od stotinu Cigana. Sprovode ih naoružani vojnici. Otvaram kapiju na dvorištu kuće pred kojom stojimo I sakrivam se iza tarabe. Između taraba gledam napolje. Vojnici s vremena na vreme nekog aiz gomile guraju kundakom.

U grupi su sve sami dečaci. Nemaju više od po dvanaest, trinaest godina. A ima I mlađih. Među njma samo jedan odrastao čovek, I to starac.Cijuču deca kao miševi uhvaćeni u mišolovku.

“Gadovi.”

“Gadovi.”

Kroz stisnute zube ovu reč izgovori neko pored mene.

Podižem glavu iznad tarabe. Moje iznenađenje nije malo kada ugledah ljotičevce. Ja sam mislio da su to Nemci, ali sam se prevario. Ovo je još žalosnije. Sluge izvršavaju sramno naređenje.

Neke žene što dođoše sa te strane govore da je jedan od ljotićevaca rekao da hvataju Cigane da bi ih zamenili za Srbe.”

Lelek te dece ispunjuje nam srce još jednom tugom. Ljotićevci viču na njih kao goniči kada teraju krdo teladi na klanicu. Novi mitraljeski rafal pojačava pisku Cigančića. Ljotićevci odgovaraju vikom. Puščane cevi zarivaju se u dečje slabine.

Sada nam je jasno. Nemci streljaju. To je potvrdio I onaj ljotićevac što reče da Ciganima hoće da zamene Srbe.

Oterano je mnogo ljudi. Ako budu streljali u gradu se godinama neće videti grupa od nekoliko muškaraca. Nemci su zatvorili oko deset hiljada. Pucaju sada u njih. Deset hiljada ljudi pretvoriće se za sat ili dva u unakažene leševe. Na hiljade majki zabradiće se crnim maramama. Hiljade dece ostaće siročići. Hiljade žena ostaće udovice. Hiljade devojaka ostaće da pletu sede. Deset hiljada grobova zaustaviće plug kada bude brazdao tu zemlju. Deset hiljada puta skinuće orač kapu da oda poštu mrtvima.

Još nekoliko puta, u razmacima, čuo se mitraljez. Majka izađe iz kuće I pozva me. Nije bila sigurna da su joj ostala deca mrtva ali je htela da bude sigurna da sam ja živ. Pokušavala je da me nagovori da ja uđem u kuću. Kazala mi je to blago, isto onako kao kada je prvi put pozdravla dete koje je donela na svet. Kada je videla da ne odgovaram, reče mi:

“Ako Nemci naiđu, a ti stojiš na ulici, oteraće te.”

“Ne brini za mene.”

“Da li sve streljaju?” pita me iako zna da je to meni poznato isto oniliko koliko I njoj. Neke žene zastaju I razgovaraju sa njom. Opet rafali. I bez naše volje glave se okreću na tu stranu. Svaki metak kao da poggađa I u naše grudi. Jedna žena reče:

“Sigurno će ih sve streljati. A zašto?”

Zašto! Zašto!

Ne prođe ni dva-tri minuta I mitraljeski rafali već uvežbanom pucnjavom uznemiriše nebo. Fašistima se žuri. Deset hiljada nije mali broj.

Tako se u kraćim razmacima još pet, šest puta ču mitraljez I onda pucnjava prestade.

Tek sada žene potrčaše. Neke vode onu decu koja mogu da idu. Neke onu najmanju nose u naručju. Vrište deca. Vrište žene. Suze teku I deci I ženama. Teku I niz moje lice. Ne trudim se da ih zaustavim. Ne bih ni mogao. Najzad srcu treba dati malo oduška. Ne stidim se zbog toga.

Očevi, braća, sinovi, muževi…

Da li je neko ostao živ? Svako se nada da je njegove mimoišla smrt. Nada je u čoveku dovoljno jaka da odagna razmišljanja o onom najgorem što ga očekuje.

Majka odlazi. Ne kaže mi kud ide. Ide tamo, znam. Možda će sve trčati do Gornjeg parka? Tu će čekati…

Nekoliko sati trajalo je ovo kretanje na sve strane. Spušta se I veče. Niko ne zna ko je streljan. Ne zna se da li uopšte ima preživelih. Stojim naslonjen na kućni zid. Nemam snage da se pokrenem. Nemoćan sam kao novorođenče. A zar se nisam ponovo rodio? Oči neprestano upirem u krajnju tačku ulice. Očekujem I ja…

Čini mi se da ću klonuti, jer sam na ivici snage kada najedared krv uzbuđeno poće da struji po telu. Svi trče. Žene sa decom. Sama deca. Poneki nemoćni starac koristi poslednju snagu da ne zakasni.

Nešto se kreće sa one strane odakle se dolazi iz kasarni. Toj neizvesnosti I ja polazim u susret. Noge kao da su mi odrekle poslušnost. Jedva ih pokrećem. U prvi mah ništa ne vidim. Jedino čujem žagor. Kao da sam u nekom bunilu pa mi se vraća svetst. Preda mnom gomila žena I dece. Zatim čujem razna imena. To žene pitaju za neke muškarce. Jedan dečji glasić progovara:

“Tata.”

Posle toga jauk. Grudi počinju da se stežu. Osećam srce koje igra I hoće da ih raznese. Suze još više naviru na oči.

Tata se nije odazvao. Ostao je u Šumaricama.

Gomila mi ide u susret. Približila se I vidim jednog muškarca. Za njim, malo dalje, svega još pet- šest. Idu ne obazirući se na žene I decu koja netremice gledaju u njih. Lica im se ne pomeraju. Oči kao da su im izvađene I u duplje stavljeni komadi bezbojnog stakla. To više kao da nisu živa bića. Dobijam utisak da vidim mumije.

Setih se koliko ih je bilo kada su odlazili.

Jedan od njih bio je moj sused. Prilazim I pitam ga:

“Ima li još neko?”

On ne odgovara.

“Ima li još živih?”

Okreće glavu. Staklaste oli zadržavaju se na mojima. Glasom koji samo ja čujem izgovara:

“Malo, vrlo malo.”

“A moji?” pitam.

“Ne znam.”

Jedno se dete gura kroz gomilu. Dolazi do nas. Hvata moga sagovornika za pantalone I viknu:

“Tata!”

Ovaj najedared kao da se budi iz sna Prvo stade ne verujući da je sve to istina. Zatim hvata dete I diže ga na grudi. Poče da ga ljubi po licu I po rukama, I po haljinama.

I ostalima pritrčavaju žene I deca. A oni dugo stoje kao kipšovi. Jedva osećaju zagrljaje I poljupce.

Pri susretu sa sa onima koje su najviše voleli staklasti pogledi oživljavaju. Osećaju da je prošao ne strašni san već užasna stvarnost. Svirepa I nemilosrdna, nedostojna I najpokvarenijeg ljudskog bića.

Oni su prošli a ja još gledam za njima. Ne verujem da je ovo istina. Nemci su ljude odvodili u masama. Svaka grupa brojala je najmanje dve-tri stotine. Išle su jedna za drugom kao kolona. Sada se vraćaju jedan po jedan.

U daljini se ukazuje još jedna grupica. Potrčao sam. Trčim sve brže. Srce mi lupa tako snažno, mislim iskočiće. Nikada nisam brže trčao.

Opet samo njih nekoliko. Izgledaju kao I oni prvi. Svakome dobro zagledam u lice. Među njima nema ni moje braće ni oca. Starija žena dotrča do jednog mladića, hvata ga rukama oko vrata I zajeca. Neprestano izgovara samo jednu jedinu reč:

“Sine, sine.”

Sva uplakana najzad ga upita:

“Gde je Zoran?”

On ne odgovara. Ona ga opet pita:

“Šta je sa Zoranom?”

Mladić je I dalje samo gleda. Vrisak nadjača žagor.

Zoran je njen mlađi sin. Telo joj se omlitavi I ona nemoćno pade pred noge ovog preživelog. On je prihvata oko pasa I diže sa zemlje. Ponese to skoro mrtvo telo.

Žene I deca me sprečiše da ove ljude upitam da li znaju nešto o mojima. Svako je ubrzo bio u rukama majke ili je on grlio ženu ili je sa suzama u očima ljubio decu.

Mi kojima se niko nije pojavio očekujemo da se iz donjeg dela ulice pojavi još neko od onih što su izbegli pokolj. Ne govorimo. Plašimo se onog najstrašnijeg. Stojimo tako desetak minuta, pa potrčasmo novoj grupici od pet-šest njih u susret.

Prilazim čika Bori, Perinom ocu. On hoće da mi nešto kaže, ali mu suze oblivaju lice, a jezik otkazuje poslušnoast. Naslonjen na mene jeca kao kakva žena, ali ga valjda beše stid te se uspravlja, briše lice rukom I govori:

“Svi su mrtvi.”

Ne znam na koga misli I pitam:

“Ko?”

“Svi.”

“Koji su to: svi?”

I moj Pera I tvoja braća I tvoj otac.”

I moje lice dođe crno kao zemlja.

Stojim sam. Grupa je odavno otišla, ali ja se ne pomeram. Šapućem, bezbroj puta ponavljam:

“Mrtvi. Streljani.”

Zašto? Hoću da pitam ali ne znam koga: Zašto je ubijen Nikola? Zašto je ubijen Mile? Zašto je ubijen moj otac?

Ne znam koliko sam tako stajao pa onda polazim. Idem nasumice. Hoću da ih nađem. Želim da ih još jedared vidim, makar I mrtve.

Nailazi još jedna grupa. Ima ih više nego u prošlim. Oko dvadeset do trideset. Jednog po jednog pitam da li su videli moga oca I braću. Jedan mi kaže da je posle streljanja video Nikolu, drugi da je sa ocem razgovarao kada su ih puštali. Miša, Nikolin školski drug, išao je sa druge strane gomile. Videći da se raspitujem, prilazi mi I kaže:

“Za nama idu Nikola I Mile sa ocem. Pitaju za tebe. Ne znaju da si živ.”

Raka koji stanuje u našem susedstvu, pokušava da prođe pored mene. Kao da nemam nameru da ga pustim bez odgovora, što on I vidi, reče iako mu ne postavljam pitanje:

“Video sam kada su ih izvodili. Sva trojica su streljani.”

“Možda nisu”, kažem gledajući ga u oči.

“Siguran sam”, odgovara.

“Ali ih nisi video mrtve.”

“Malo je nas koji smo ostali živi. Njih nema među nama. Nije mi lako da ti ovo govorim, ali istina je.”

Polazim kući. Majci sam sada potreban.Verovatno je ovo I ona čula.

Sva uplakana stoji pred kapijom. Hvata se čvrsto za mene I dugo jeca. Ne govori. Uskoro ni za plač više nema snage Osećam kako zagrljaj postepeno slabi. Držim je da ne padne. U njenom telu postoji još samo neka iskrica života. Smrt dece za majku je I njena smrt, jer ona su deo nje I to ogroman deo. Od onog trenutka kada ih je donela na svet ona je malo po malo davala sebe da bi oni mogli da rastu. Kada postanu ljudi, ona prestaje da živi. Njen život to je život njene dece, ali ako ona izgube život I njen se polako gasi.

Oni što su preživeli streljanje ne nailaze više u grupicama. Idu pojedinačno ili najviše po dvojica zajedno. Jedan od njih mi reče da je video Nikolu I Mileta posle streljanja, ali su se kasnije izgubili. Videći da ne verujem, dodaje:

“Nemci su neke oterali u Topovske šupe. Zadržali su ih kao taoce.”

“Ko ti je rekao to?” pitam.

Ne znam ko, jer su o tome mnogi govorili. Pominjao je neko Nikolino I Miletovo ime.”

Hoću da pođem, ali nailazi čika Boža, očev dobar prijatelj. Gledam u njega. On razume šta znači taj pogled. Pokazuje na majku. Ja je ostavljam naslonjenu na tarabu. Kad se malo udaljismo, čika Boža kaže:

Tvoji su streljani. Oca sam ti tražio posle streljanja. Znam da bi I on da je živ tražio mene. A nije nas mnogo ostalo da se nismo mogli naći. Video sam kada su izvedeni. Izišli su zajedno”…

Nailazi jedan sused I prekida čika Božu. Obraća se meni:

“Idi u Topovske šupe. Tamo su ti I otac I oba brata. Zadržali su ih Nemci za taoce. Video sam kada su ih odveli.”

Ne znam više kome da verujem. Jasno mi je samo to da ovi ljud, kada govore o nekome ko je bio sa njima, ne znaju da li su ga videli pre ili posle streljanja.

Prolaze još dvojica I za njima pet-šest pojedinačno. Očekujem da se još neko pojavi. Čekanje više nema nikakve svrhe. Ovi što prođoše bili su poslednji.

U dvorištima I kućama đene glasno nariču. Plač se luje sa svih strana. Retko je koja kuća pošteđena.

Majka još stoji naslonjena na ogradu. Telo joj je slabo da bi se odrđalo bez oslonca. Tiho jeca. Kažem joj:

“Idem do Topovskih šupa.”

Prošlo je više minuta dok je skupila snagu da kaže:

“Nemoj ti ići. Idem ja.”

“Zašto?”

“Treba još I tebi nešto da se desi.”

“Šta je imalo da se dogodi dogodilo se. Nema više nikakve opasnosti.”

******************

Ima nas mnogo ispred Topovskih šupa. Nadamo se da su tu oni koji se nisu vratili sa streljanja. Ne pomišljamo da je vrlo mali broj zatvoren ovde. Svako od nas očekuje da je tu onaj koga on traži.

Oblaci se kovitlaju po nebu. Kiša počinje polako da pada. Običan zemljani put, pored ograde, već je toliko raskaljan da gazimo blato do čukljeva. Stojimo u tom blatu I gledamo dve zidane zgrade odmah do puta. Nemaca ima mnogo. Niti ih mi šta pitamo niti oni šta nama govore. Razgovaramo među sobom. Kiša postepeno postaje sve jača. Podrhtavamo ispod mokrih kaputa.

Ove dve zgrade udaljene su od ograde sedam do osam metara. Na svakoj su, pod samim krovom, po dva vrlo mala prozora. Kroz njih jedva da bi čovek mogao I glavu da provuče. Posle čitavog sata stajanja opađamo neko lice koje se pojavljuje na jednom od tih prozora. Neki prilaze do same ograde. Nemci viču. Jure ka nama hvatajući se za oružje.

Odmaknuti više metara od ograde I gazeći po blatu sa napregnutom pažnjom, očekujemo da se na prozoru ponovo pojavi koje lice. Pretpostavljamo da su to taoci.

I oni iznutra žele da razgovaraju. Počinje da pada mrak pa ne raspoznajemo lica koja se pojavljuju na prozorima. Kako je napolju svetlije oni nas mnogo bolje vide.

Iz gomile neko reče jedno ime. Čujemo kako ga ponavlja onaj na prozoru. Kasnije prenosi odgovor:

“Nije ovde.”

Nastavljamo.

Nižu se odgovori:

“Jeste.”

“Nije.”

Uzbuđenje postaje sve jače. Krećemo se od jednog do drugog prozora. Žitko blato pršti po nama.

Kod prve zgrade dobijamo odgovor da niko od mojih nije tu. Kod druge zgrade isto. Propada I poslednja nada, jer kada ih nema ovde sigurno su streljani.

Ko sme to da kaže majci. Polazim kući. Ipak ja se još pomalo nadam. Ovi ljudi što su pušteni pretrpeli su takav šok da im se ne može mnogo verovati. To se vidi iz njihovih protivrečnih izjava.

Ali možda je I kod mene ovo samo rezultat neuverenosti. Nisam ih video mrtve I ne mogu zamisliti da ih više nema.

Tako zamišljen srećem Dragana, Nikolinog druga.

“Gde si bio?” pita me.

“Do topovskih šupa.”

Idem I ja tamo Tražim majku. Ovde je negde. Misli da je Srba zatvoren kao taoc. Ne smem joj reći da je streljan. Nemci su nas zajedno izveli iz barake. Njega su odvojili u jednu grupu a mene u drugu. Grupa u kojoj je on bio odvedena je na streljanje.”

Srba je bio njegov mlađi brat.

“Zašto joj ne kažeš istinu? Ovako je još više mučiš.”

“Zašto joj ne kažem istinu? A kako bi ti tu istinu podneo?” izgovori to I gleda me nekim ispitivačkim pogledom.

Shvatam ga. Zna nešto o mojima. Posle dve-tri sekunde, potpuno staložen kažem mu:

“Govori slobodno.” U životu postoji trenutak kada, kao jogi, ne osećamo bol, toliko smo izmučeni da postajemo imuni:

“Svi su streljani.”

“Sva trojica?”

“Mile je izašao sa mnom. Nikola se sa ocem nešto objašnjavao. Kasnije sam čuo kada je otac rekao Miletu: “Nikola neće ići Čeka priliku za bežanje.” Posle su nas razdvojili. Oni su otišli u grupu sa Srbom. Nismo znali zašto nas Nemci odvajaju. Pošto su ih oterali, čuo se mitraljez. Tek kada su n as pustili bilo mi je jasno šta je značilo ono pucanje. Samo oni koji su odvojeni na onu stranu gde I ja ostali su živi.”

Tiho ponavljam.

“Mrtvi.”

Posle izvesnog vremena opet se obraćam Draganu:

“Hvala ti što si mi rekao. Ako te moja majka nešto pita, nemoj joj reći da si sa mnom razgovarao.

“Ne brini, neću reći. Sada sigurno razumeš zašto I pred svojom ćutim.”

“Jesi li posle vašeg izlaska iz baraka video Nikolu?”

“Rekoše neki naši drugovi da je negde pred kraj izveden zajedno sa njima. Kažu nagovarao ih da beže. Međutim, oni su priključeni mojoj grupi koja je bila napolju. Posle streljanja Nikolu niko nije video.”

“Hvala Dragane.”

On naslanja ruku na moje rame. Gleda me pravo u oči. Hoće da se opravda što je živ. Usne mu podrhtavaju dok govori:

“Šta smo mi mogli. Ko je znao da će baš nas pustiti. Njima su uzimali legitimacije, a mi smo mislili sumnjivi su im pa hoće da ih provere. Tek kada je bilo sasvim kasno, uvideli smo da Nemci streljaju. Da sam ma šta znao I bio u mogućnosti da učinim, ne bih dozvolio da mi brat ode bez mene. Veruj mi da će mi najteži trenutak u životu biti onda kada budem prinuđen da ovo ispričam svojoj majci.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *