MRTVI BOLJI OD ŽIVIH II

Biblioteka Kragujevac Srbija Svet

MIODRAG ZLATIĆ

Kragujevac ovog oktobra obeležava 80 godina od največe tragedije koja je zadesila ovaj grad, 21.oktobra 1941.godine, kada su nemački vojnici streljali 2.778 kragujevčana starosti od 16 do 60 godina. Ovaj masakr je odmazda za događaje koji su se zbili nekoliko dana ranije kada je ubijeno 10, a ranjeno 26 Nemaca. Za svakog ubijenog Nemaca ubijeno je 100, a za svakog ranjenog 50 Kragujevčana.

Povodom osam decenija od ovog jezivog događaja, portal Barijere objavljuje delove knjige Miodraga Zlatića “Mrtvi bolji od živih”. Danas objavljujemo drugi deo knjige.

Ova knjiga je uzbudljivo I potresno svedočenje o tim krvavim događajima 1941.godine u Kragujevcu. Pisac je bio učenik V razreda gimnazije koji je tog tragičnog oktobarskog dana ostao bez čitave svoje generacije školskih drugova. On je uspeo da izbegne streljanje. Njegov otac, Radosav Zlatić streljan je u kragujevačkim Šumaricama. Zlatićevo svedočanstvo otkriva nam mnoge, još nepoznare podatke o poslednjem danu u školi; veoma upečatljivo data je atmosfera racije I masovnih hapšenja, strah ljudi, njihova bespomoćnost I jalova nada koja ih je varalo do smrtnog časa. U ovoj knjizi prikazani su kragujevački događaji onako kako su ih doživeli oni koji su strepeli za živote svojih najdražih I koji čak ni pred gomilom leševa na gubilištu, nisu mogli do kraja da veruju u njihovu smrt.

– II –

Sunce je prodiralo kroz svež jesenji vazduh. Ti topli zraci prelivali su se u neku zlatnu boju. Izgledalo je da je magla obavila zemlju. Tamo gde zgrada, drvo ili ništa drugo nisu zaklonili zemljinu površinu njegovi zraci bili su kao sjajni tuneli. Nežno su milovali po licu, pa se dobijao utisak da je to najfinija svila. Bili su topli I prijatni možda zbog toga što su retki za ovo doba godine. A možda I zbog toga što je u vazduhu bilo toliko svežine da smo svi bežali na suncem obasjane delove školskog dvorišta.

Skupljeni u gomilice, na tim sunčanim proplancima živo razgovaramo. Sada je ovde kao u košnici kada u nju uleti bumbar. Žagor koji liči na zujanje pčela, sve više se pojačava dolaskom novih učenika.

Nemci su se uselili u školsku zgradu. Pretvorili je u kasarnu. Za niže razrede ove godine još nisu počela predavanja. Nema prostora. Prva I druga muška gimnazija otpočele su rad samo sa višim razredima. Neke zgrade osnovnih škola I druge pogodne za nastavu korišćene su u ovu svrhu.

Kakva slučajnost! Ja sada učim u zgradi u kojoj sam I osnovnu školu. Nisam sujeveran, ali se ovde neprijatno osećam. Nešto mi nikako ne da mira. Iz dvorišta posmatram učionicu u kojoj je započelo moje školovanje. Šta me je opet vratilo u nju? Sudbina je plod mašte.

Ali mene muči ta učionica. Sećam se kako sam prvog dana ve školske godine pričao drugovima gde je moja pismenost započela. Kada sam seo u onu klupu u kojoj sam napisao prvo slovo azbuke, mom oduševljenju nije bilo kraja.

Pokušavam da odagnam misli koje mi se sada vrzmaju po glavi. Nikako ne mogu da se otarasim pitanja koje sam sebi postavljam: da li ću svoje školovanje završiti ovde gde sam počeo?

Vode se sve življi razgovori Prepričavaju se jučerašnji događaji. Jutros niko nije zakasnio. Svi smo požurili u školu.

Ipak, neko je odsutan.

Oni iz okolnih sela.

Nekada ih ni najveći mrazevi ili najveće kiše nisu mogle sprečiti da prepešače po desetak kilometara ali danas nisu ušli u školsko dvorište. Jutros nismo videli njihova nasmejana lica I šarene izatkane torbice u kojima nose knjige, hleb I zastruk sa sirom I kajmakom. Juče su fašistički mitraljezi izrešegali njihove grudi.

Svako od nas zna po nešto. Svako I govori pun oholosti zbog toga što će I on svojim mlađima moći da priča o neprijateljskim puškama. Kada ljudi počinju da stare, rado govore o proteklim danima vezanim za njihovu mladost. Tada, da bi onima koji ih slušaju ulili poštovanje prema svojim ličnostima, neizostavno dodiruju I ratne događaje.Vremenom njihove priče govore samo o ratu koji je bio I koji, tako bar oni veruju nikada više neće biti.

Okupljeni u više grupica nismo jedni od drugih mogli doći do reči. Svi znamo šta se juče dogodilo, ali je bilo I jutrošnjih događaja.

Oni naši drugovi što stanuju u severnom delu grada, idući u školu naišli su na prizor koji će dugo pamtiti. Na trotoaru je ležao čovek. Bio je mrtav. Preko noći Nemci su ga uhapsili. Toliko se znalo o njemu. A učenici, opisujući ono što su videli nisu se slagali u pojedinostima. Jedni su tvrdili da je na sebio imao sivo odelo, drugi braon, treći crno itd., što je I razumljivo, jer niko od nas do sada nije video ubijenog čoveka.

U jednom kraju dvorišta poče se skupljati veća gomila. Priključujem se I ja. Glavnu reč vodi jedan učenik sedmog razreda koji stanuje na kraju grada. Priča neumorno praveći pokrete kojima hoće da istakne koliko je važan u ovom trenutku:

“….ljudi zastajkuju. Bio sam na drugom trotoaru. Pređem ulicu I približim se toj grupi. Imam šta da vidim. Ubijen čovek. Priđem bliže. Stvarno mrtav.”

Neko pita:

“Čime je ubijen?”

“Ko bi to znao. Leži u velikoj lokvi krvi. Jedna mu je ruka potpuno ogrezla u krvi. Izgleda da je odsečena od tela. Uh, – maše glavom, – strašno je to.”

“A kako izgleda?”

“Visok I crnomanjast. Na nogama ima čizme I obučen je u odelo braonkaste boje.”

“Ako si mu video lice, onda možeš znati ko je?”

“Istina je da sam mu dugo posmatrao lice, ali ga nisam poznao.”

“ Jesi li čuo ko ga je ubio?”

“Nemci, rekoše neki koji su tu stajali. Noćas su ga odveli iz kuće.”

“Sigurno je počeo da beži? Upade jedan.

“Može biti. O tome niko ništa ne govori, ali je to verovatno čim su ga ubili na ulici.”

“Pa nisam ja nemački prijatelj da mogu I na to da odgovorim.”

Čim bi ko naišao iz tog kraja učenici bi ga odmah opkolili. Razgovori o ovom ubistvu dugo su se vodili u dvorištu. Prekide ih školsko zvono.

Ulazimo u učionice. Danas one ne iče na one što su inače bile. Pritajen žagor nikako ne prestaje. Nastavnik sedi za katedrom. Popunjava u dnevniku određene rubrike. Kao da ga sve ovo nimalo ne interesuje. Kada je obavio svoju prvu profesorsku dužnost, prelazi na drugu:

“Otvorite čitanke. Nađite sledeću vežbu.”

Pričeka malo pa nastavi:

“Jeste li našli?”

Iako ne dobi odgovor, odsečnim glasom reče:

“Slušajte…”

Opet malo zastade, a zatim poče da čita. Prinuđeni smo da slušamo taj dvratni nemački jezik. Nemo gledamo preda se. Oči nam ne prate tekst. Posle nekoliko trenutaka pogledi počinju da se susreću. Hoćemo da se uverimo da li svi isto mislimo. A ko bi I mogao, posle ovoga što se dogodilo, još I nemački da uči? Nastaje komešanje. Revnosni nastavnik I dalje čita. Žagor se postepeno pojačava. U jednom trenutku postaje toliko jak da oni u poslednjim klupama ne mogu više čuti profesora.

“Mir! Šta je to?” viče profesor, zatim spušta knjigu I nastavlja.

“Za koga ja ovo čitam, za vas ili za sebe?”

Mi ućutasmo. On nastavlja da čita. Posle revodi vežbu. Na kraju diktira nepoznate reči I počinje da obrađuje gramatiku. Mi gledamo u knjige koje su pred nama ali kao da ta slova ne primećujemo Misli se kovitlaju. Bilo je tu sada nešto važnije od školske nastave. A nemački jezik sve više mrzimo, jer je to jezik onih koji su nas porobili. Ovi školski zidovi kao da su zatvorske zidine. Iz njih izbija neka hladnoća, kao kad naglo naiđe mraz posle lepog I sunčanog jesenjeg dana.

U razredu nekoliko praznih klupa. Tu nikada neće sesti oni čija su to mesta bila do juče. Ovi čiji jezik sada slušamo postarali su se za to. Da li su ih razumeli kada su rekli da stanu. D li su razumeli komandu vojnicima koji pucaju? Da li su razumeli psovke onoga koji je na kraju okrenuo mitraljez u mrtve?

Svaki čas neko podigne glavu. Za momenat zadrže pogled na praznim klupama. Oči se pune suzama. Prežaliti druga nije lako. Čovek često oseća potrebu da otkrije sebe nekome, a taj kome se poverava stiče prijatelja. Pokloniti poverenje nekome znači poštovaati ga kao samoga sebe. Mladi ljudi se ne poštuju. Oni se vole. Ta zdrava neiskvarena ljubav u srcima mladih je ono što čoveka čini dostojnim toga imena. Na žalost, sa mladošću prolazi I to.

Na praznim klupama nema danas knjiga, a suze u očima govore da će mnogi od nas morati da stvaraju nove prijatelje.

Mirna je I poslednja klupa u uglu. To je prvi put otkako je počela ova školska godina. Inače bila je “trn u očima” svim nastavnicima. To je Nenadovo mesto. On je jedini u razredu sedeo sam u klupi.

Ako je trebalo lupnuti, nasmejati se glasno, zviždukom nešto propratiti, imitirati koju životinju, izneti kakvu “osobinu” naših nastavnika, prepravljati opravdanja koja su napisali roditelji tako da opravdanih izostanaka bude što više, napraviti sve ono što vesli ili ljuti živahne dečake, a što naravno kažnjavaju profesori, to je činio on.

Ništa zato što je katkad I kažnjen bio. Prilikom saopštavanja kazne od strane razrednog starešine “kidali” smo se od smeha gledajući žalosnu grimasu na njegovom licu. Uvek bi se “pokajao” I to je delovalo na nastavnike te ga nisu upisivali za kaznu. Da nije bilo njegovih “pokajničkih” reči, sigurno bi ga svakog dana isterivali iz škole. Posle svakog časa u učionici bi obično nastajalo šamaranje. Tukao je potkazivače. Mladići nikako ne mogu da shvate ljudsku slabost da preko tuđe ličnosti uzdižu svoju. Ako im se u životu I desi da nekad, makar I slučajno, optuže braću ili sestre roditeljima, ili drugove nastavnicima, savest će im dugo biti opterečena. Ako kasnije uvide da tada još nisu bili ni u pravu, do kraja živoa mučiće ih osećanje niže vrednosti.

Nenad je bio I najjači među nama. A svi smo ga I voleli. Niko se nikada na njega nije ni ljutio, čak ni oni koje je tukao, jer smo voleli I sve ono što je on činio. Kada bi nas neko drugi napao, on je uvek raščišćavao bojište. Nenad je bio drug kakav se samo poželeti može. Pogled mi odluta ka njegovom praznom mestu. Nešto me steđe u grlu. Bio je mlad. Mlad kao I ja. Tek što smo zakoračili u život. Ali on je umro. Zašto? Pitao bih to vojnika koji je pucao u te još detinje grudi. Da li je I on, ne mnogo stariji od nas, postao zločinac kao I njegove vođe? Znam, odgovarao bi mi da je vojnik. Rekao bi da izvršava naređenja. Od ljudi rat stvara bića bez ličnih osobina. Oni postaju samo masa koja ne misli I ne oseća. Ta masa podvrgnuta je volji jednoga ili nekolicine, koji su prigrabili ulogu vođe. A te vođe – to su ludaci, jer pametan čovek nikada ne zaželi da ubija.

Gledam u praznu klupu. Grlo mi se sve više steže. Hoću da plačem. Da glasno zajecam ali mi nešto u meni ne dozvoljava. Rat nas je razdvojio. Rat! Juče su nemački vojnici pucali u moga druga. Danas će možda u mene. Zločinci su u ratu uvek na jednoj strani. Da nije njih ne bi bilo ni rata.

Suze mi ne naviru na oči iako ja to želim. Nenada nikada više neću videti ali neću ga ni zaboraviti. Možda sam ga brzo prežalio jer rat će mi odneti mnoge drugove. U sebi nemam snage da svakoga ponaosob žalim.

Nisam primetio kada je nastavnik završio sa predavanjem I počeo da ispituje. Kao da se budim iz nekog sna. Odgovara jedan drug iz klupe u poslednjem redu, pored desnog zida. Profesor nije zadovoljan njegovim odgovorom. Ljut je… Da nije zbog nečeg drugog? Na njemu se vidi nešto što inače nije njegova odlika. Ne kažnjava one koji loše odgovaraju. Ni jedan od prozvanih nije znao ni minimum onoga što profesor obično traži. Opšta uznemirenost zahvatila je I njega. Zamišljen je. Rasejano sluša učenike. Čak I ne primećuje da posle poslednjeg odgovora nastaje duže ćutanje. Čitavih deset minuta niko od nas se ne čuje.

Najedared profesor naglo progovori. Kao da se setio svoje obaveze. Opet poče da ispituje. Nižu se odgovori, ali sve to nije bilo onako kao proteklih dana. Škola I ocene sada su od sekundarnog značaja. Nas muči samo jedno pitanje:

“Šta će Nemci sa nama učiniti?”

To neko prošaputa pored mene. I ja bih to isto pitao. I naš profesor traži odgovor.

……………..

Između prvog I drugog časa nije bilo dozvoljeno izlaziti u dvorište. To je kratak odmor. Traje svega pet minuta. Nastavnik je izašao. Dižemo se sa svojih mesta. Svi prilazimo prozorima I gledamo napolje.

Na ulici mnogo prolaznika.Zapazili smo to još na početku časa. Najviše žena. Svi okreću glave prema našoj školi. Nije to zbog otvorenih prozora. Uvek su otvoreni kad je vreme toplije. Danas je sunce obasjalo zgradu.

Malo je ostalo lepih dana. Ovakvih još manje. Još koja nedelja pa će I sneg. Zato toliko I volimo sunce. Uvek je tako: volimo sve što smo u stanju da zadržimo.

Prolaze mnogi naši poznanici a I roditelji. Nama ništa ne govore. Nervira nas ćutanje. Hoćemo brzu odluku. Mladost ne voli da čeka. Ako je potrebno, evo tu smo. Smeh je dokaz da smo spremni dočekati krvničke vojnike. Nema straha ni u jednome od nas. Mladi ljudi veruju da su jači od svega. Neće da znaju za strah.

“Na svoja mesta.”

Nismo čuli kada je ušao. Mlad nastavnik. Predaje nam matematiku. Izbegao je iz krajeva gde su ustaše stvorile svoju “državu”. Jedared nam je pričao o tome. Ipak naše poverenje nije stekao. Postoje ljudi koji ti nisu ništa učinili ali ih ne možeš podnositi.

I on je đak ove škole. Tu u Kragujevcu je I rođen. Valjda zato što je među nastavnicima bilo I njegovih profesora hteo je da kod nas stekne autoritet. Naravno da je takav njegov zvanični stav pojačavao našu antipatiju.

“Danas ću ispitivati. Nadam se da ste se pripremili”, reče, pošto je u dnevnik upisao čas.

Mi gledamo u njega I ne trepćemo. Kao da nije normalan. Zar sada traži da odgovaramo za ocenu?

“Ti?” Upravi prst u učenika.

“Izađi na tablu.”

Tromi koraci dovoljan su dokaz da nije raspoložen za to. Najobičniji zadatak nije umeo da uradi.

“Idi na mesto.”

U prozivnik bi upisana dvojka.

“Hajde ti.” Prst je sada uperen u drugog.

“Nisam spreman gospodine”, čujemo tihi odgovor.

“Nisi spreman. A zašto onda dolaziš u školu?”

“Danas gospodine, ne mogu da odgovaram”

“A šta je danas?”

“Ne mogu, gospodine.”

“Pitao sam te: šta je danas? Nisi odgovorio.”

“Dajte mi slabu ocenu. Neću da odgovaram.”

Ovaj prihvati ljutito:

“Ne može to tako. Ti si đak I obavezan si da učiš. Ako nećeš, školska su ti vrata u svako doba otvorena.”

“Neću da odgovaram. Izbacite me iz škole.”

“Mira, koji sedi pored mene šapnu mi:

“Ovaj čovek je lud.” Kao da je fašista. Želi da od nas čuje ono što se trudi da ne vidi. Reći ću mu.”

Pre nego što sam pokušao da ga zadržim ustade:

“Gospodine, dozvolite, ja ću objasniti.”

“Ko od tebe traži kakvo objašnjenje?”

Ljut na ovo mirno upadanje poče da viče:

“Kakvo je to ponašanje? Jeste li vi učenici ili ne? Šta hoćete da napravite od škole?

Ali I Mira pojača glas:

“Gospodine, pogledajte na ulicu.”

Prvo nastavnik a zatim I mi okrećemo glave prozorima. Tišina najednom zavlada u učionici. Sredinom ulice Nemci sprovode grupu od stotinu građana.

Očima tražim profesora. Njegovo je lice crno kao zemlja. Stoji bez ikakva pokreta, A pogled je upravio u grupu ljudi koja prolazi ulicom.

Počinjem, ne znam zbog čega, da menjam mišljenje o njemu. Ponekad odjednom osetiš naklonost prema nekome I ne znaš zašto. Možda zato što ti instinkt govori da je on čovek.

Dugo je u raztedu bilo tiho kao da se nalazimo duboko pod zemljom. Najzad neko progovara:

“Nemci su počeli sa masovnim hapšenjem.”

Tišinu koja posle toga nastade prekide nastavnik:

“Nije to hapšenje.”

“Ali sprovode ih naoružani Nemci.”

“Ne brinite. To samo proveravaju da li svi imamo lične karte.”

Rekao je to takvim glasom da mu mi ne možemo verovati. Time hoće da nam odvrati misli od onog najgoreg. Ali sve je uzalud. Činjenice se ne mogu izokrenuti. Nemci kupe građane. Može se dogoditi baš ono na šta naš profesor nije hteo da mislimo. Pred opasnošću ljudi izbegavaju da govore pa čak I da misle na nju. Time samo zavaravaju sebe, jer želja nije dovoljna da se preokrene tok događaja.

Nastavnik je zaboravio na ispitivanje. Od kako je profesor ovo je prvi dan da ocene za njega nemaju nikakve važnosti. Nemirno šeta po učionici. Kao da se među nama nalazi kurjak Zatvoren u kavez zoološkog vrta, koji neprestano ide od zida do zida.

A kako smo se mi varali u ocenjvanju njegove ličnosti!

Dok zvono nije objavilo kraj drugog časa niko od nas nije više bio raspoložen za razgovor. Čim je zvonilo, odmah su opkolili naše drugove učenici iz onih odeljenja čiji su prozori okrenuti dvorištu. Za vreme odmora niko osim redara nije mogao ostati u učionicama. I pored te zabrane, ja nisam izašao napolje.

Nemam ličnu kartu!

U gradu su još pre dva meseca istaknute objave. Traženo je da se svi prijavimo. Ja to nisam učinio. Hteo sam da izbegnem upisivanje moga imena u nemačke spiskove. Kakva nepromišljenost! Ako zaista budu proveravali ko nema legitimaciju, ja sam gotov.

Naslonjen na otvoren prozor gledam na ulicu. Pored školske zgrade prođe I jedan kamion sa našim ljudima. Nemci stvarno sve teraju. Pred školom se okupljaju roditelji. Uglavnom majke. Očeva je vrlo malo. Zimski kaputi, rukavice, šalčići… Sa tom zimskom odećom donose I novac. Kao da idemo na neko putovanje.

“Vodiće vas da izvršite pregled legitimacija, pa će vas posle pustiti.”

To reče majka jednog mog druga, a donela mu je novac. Pitam se da li će Nemci , pregledajući isprave I prodavati nešto?

“Pregledaće lične karte.”

“Pregledaće lične karte.”

Samo se to čuje. Onome ko je zaboravio legitimaciju kod kuće donosi mu neko od njegovih.

“Neće vam se ništa dogoditi. Vrše samo pregled ličnih karata”, reče sestra jednog učenika koju ja pitam zašto Nemci proteruju građane. Ljudi obično govore ono što žele.

Ja nemam legitimaciju. Sigurno će me zatvoriti. Šta će na to reći otac? Ranije sam mu rekao da sam podneo prijavu kao što je traženo objavom. Čak sam se I “čudio” što me ne pozivaju da mi je uruče.

Možda će nas koji nemamo legitimacije terati u logor?

Opsedaju me takve misli. Bodljikava žica mi je stalno pred očima. U ušima mi zuji logor, logor…

Ne! Nema tu šta da razmišljam. Bežaću. Ličnu kartu nemam. Nemci hapse, šta još čekam?

“Bobo, hajde da bežimo”, obraćam se drugu koji je redar.

On me gleda iznenađeno.

“Ne činim ja ono na šta drugi I ne pomišljaju.”

“Znaš li šta sve može biti?”

“Šta će biti? Zbog čega si toliko uznemiren?

Boško koji sa njim vrši redarsku dužnost, ne obraća pažnju na ovaj naš razgovor. Hoću I na njega da utičem. Želim saveznika za svoj poduhvat, ali znam da pričati njemu ne vredi mnogo. On mirno stoji laktovima naslonjen na prozor I dobacuje poneku reč sestrama naših drugova.

Ponovo se obraćam Bobi:

“Nemam ličnu kartu.”

“Pa šta je to strašno.”

“Nemci će mene sigurno u logor.”

“Baš si lud, pa nemam je ni ja.”

“Ni ti!” dodajem začuđen.

“Zašto se čudiš? Verovatno je nemamo nas desetak u razredu.”

“Bobo, slušaj me. Lako bismo pobegli. Ja tu u blizini stanujem. Poznajem ovde svako dvorište. Znam svaki kamen. Ako bi Nemci samo nas jurili opet bismo im umakli. Hajde, nemoj posle da žalimo.”

“Ja neću. Ti idi.”

“Šta to lupetate?” upita nas Boško ne okrećući glavu.

“Nagovara me da bežimo”, odgovara mu Boba.

“To su ludosti”

Ipak pokušavam da ih nagovorim.

“kasnije ćete se kajati zbog ovoga. Kada vas budu strpali negde odakle se ne može izaći, setićete se ovih mojih reči.”

Boško kao I da ne čuje. Boba sleže ramenima I reče:

Ja te potpuno shvatam. Svaki čovek kada se nađe u lavirintu, veruje da jedino put koji je on izabrao vodi napolje. Mi mislimo da je bolje ostati. Ti predlažeš da bežimo. Ko je od nas siguran da ne greši?”

“Ja sam siguran”, prihvatam brzo.

“Ala ti znaš mnogo, dodaje on sa osmehom. Reci, molim te, koga će sve Nemci uhapsiti? Možda će nekoga I spaliti. Kaži nam gde će biti lomača.”

Odgovaram ljutito:

“Bobo, ti si najobičnija budala. Nešto tu nije u redu. Osećam to. Kažu da samo životinje imaju razvijen instinkt. Dobro, smatrajte me životinjom. Ne znam šta će biti. Ali neđto će zaista biti.”

“Ti si se dobro uplašio, odgovara mi Boško. Vidiš Nemci hapse, pa već sebe zamišljaš mrtvim. Staloži se. Proći će ta nervoza. Sve će izgledati drugačije. Ja ti savetujem da se ne odvajaš. Kud svi tu I ti jedan. Što se tiče tog tvog osećanja o tome je glupo I govoriti. Ono što želim sebi, želim I svima nama, pa I tebi.”

Učionica poče da se puni. Svako mirno seda na svoje mesto. Samo nešto nedostaje. Nešto na šta smo navikli. Nešto što je svakidašnje u razredu. Smeh, šala, veselje, drugarske doskočice. Svi mislimo samo o hapšenju.

A zašto?

Šta je skrivio ovaj narod. Šta smo skrivili mi, dečaci? Noga nam nije prekoračila tuđ prag da je treba odseći. Ruka nije zalutala u tuđ džep da I nju treba seći. Vatra sa naših ognjišta nije bačena na tuđe kuće da bi ih pretvorila u plamen.

A zašto nas onda hapse?

Stalno ponavljam jedno te isto pitanje: zašto ljudi ratuju?

Nekoliko drugova dobilo je od roditelja novac I ponešto odeće. Roditelji su doneli I vesti. Samo se govori o legitimacijama. Kao da je neko namerno hteo da prikrije ono glavno.

Nastavnica geografije ulazi u učionicu. Savesnim popunjavanjem dnevnika počinje I ovaj čas. A čemu sve to? Ne misle valjda da će biti pošteđeni I oni – profesori – I mi – učenici. Ako to misle, varaju se.

Nemci neće pitati ko je redovno posećivao predavanja. Za njih neće biti važno ko je dobar ako slab đak. Ni juče tonisu hteli da pitaju. Danas redari čitaju imena drugova koji nisu došli u školu I nastavnici ih upisuju u rubriku “odsutan”, a ne znaju da oni nikada više neće prekoračiti školski prag.

Jedno vreme čas teče “normalno”. Nastavnica je predavala, a zatim ispitivala I to sa onom brižljivošću svojstvenom samo ženama.

Ovu nametnutu tišinu prekida glas koji dolazi iz klupa u redu kraj prozora.

“Nemci provode još jednu grupu.”

Svi ustajemo I okrećemo se prozorima. Tu gomilu ljudi kao da prati neki ledeni talas koji se prostire I po nama. Čujemo samo bat njihovih koraka. Dah nam zastaje.

Najedared, kao piskavi urlik lavića kada mu lovac ubije majku, čuje se iz jedne klupe:

“Eno ga moj otac.”

Svi se okrećemo Tomi I kao da zbog toga osećamo neku krivicu. On skoči iz klupe I čvrsto se hvata za prozor. Hoće napolje, ali ga drugovi zadržaše. Čujem kada je prošaptao:

“Tata!”

To je bilo sve, jer nastavnica viknu:

“Na svoja mesta.”

“Molim vas, gospođo, sprovode Tominog oca”, reče neko.

“Na mesta!” Glas je bio još oštriji.

Povorka prođe pored škole. Tromo se spuštamo u klupe. Tajedno sa Tomom osećamo bol. Ko zna da li će ikada više videti oca?

Sa profesorske katedre kao bujica teku reči koje nas grde. Ta naša nastavnica govori nam da smo strašljivci. Govori da treba da nas je sram što nemamo ni malo hrabrosti, čime se odlikuju muškarci. Ni od čega pravimo nešto. Bez razloga smo zabrinuti.

Pokušavamo da joj odgovorimo, ali ona to ne dozvoljava. Da li zaista ništa ne vidi? Ili hoće da postigne nešto drugo. Žena po prirodi nije hrabra, ali se uvek ponaša kao da se nije uplašila kada vidi da je muškarac pored nje uplašen.

Za vreme odmora dvorište je opet oživelo. Neprestano se govori o zatvaranju I o ličnim kartama. Više se ne zna ko priča a ko sluša. Mnogima prilazim I predlažem da bežimo. Ali to se mojim drugovima ne dopada. Ne veruju da će nas Nemci ubijati. Sva moja nagovaranja bila su uzaludna. Ne znam šta će se dogoditi, I ja sa svojom uzrujanošću postao sam smešan.

Ali ja hoću da bežim. Makar I sam. Tvrdoglavost je odlika mladosti.

Izlazim za trenutak na ulicu. Koga god upitam o proterivanju građana zna o tome isto onoliko koliko I ja. Nešto me naročito uznemirava. Svi me savetuju da se vratim u školsku zgradu. Govore mi:

“Najsigurnije je u školi. Tu vam se neće ništa dogoditi.”

Znači: ovo neće proći bez ikakvog traga. To su samo pretpostavke da Nemci neće dirati učenike. Potpuno unezveren vraćam se u dvorište. Zamišljen, polako, upućujem se pozadi školske zgrade. Govorim sam sebi:

“Nemci sigurno na dvorišta I zabačene ulice ne obraćaju pažnju. Nema ih toliko da bi mogli posednuti svaki kutak. Kroz dvorišta ću brzo izaći iz grada.”

Kada dete prvi put donosi važnu odluku, za trenutak oseti grižu savesti što roditelje nije upitalo za savet. A odmah zatim, čim utvrdi da je prinuđeno da samo odluči, oseti da je detinjstvo prošlo. Dolazim do zadnje ograde. Koristim jedno debelo, oboreno stablo na desetak metara od ograde I osmatram okolinu. Taraba je visoka I sa zemlje ne mogu da osmotrim dvorišta koja se graniče sa školskim.

Nemaca tu nije bilo. Nailazi Ilija koji sedi u klupi ispred moje. Zna šta nameravam. Videvši da očima pretražujem okolinu dvorišta, htede da mi nešto kaže, ali ga ja preduhitrih pozivom da beži sa mnom. Odgovara mi:

“Ja verujem da nam se neće dogoditi nikakvo zlo. Bežanjem bismo napravili ono čega se ti plašiš. Čim nas Nemci primete, bićemo im sumnjivi I ko zna šta će uraditi.”

Gledao me je, a pošto ja ćutim, on se udalji. Opet sam sam. Jedino ja hoću da bežim. Prilazim ogradi. Gornju ivicu ne mogu da dohvatim. Tražim udubljenje u koje bih zavukao vrh cipele. Ta udubljenja pravili su učenici da bi prilikom bežanja sa časova mogli lako da preskoče ogradu, jer na izlaz se nije moglo proči dok traje nastava. Nalazim jednu šupljinu. Nije najbolja, ali poslužiće. Ovaj rad neko nije završio. Nemam vremena da tražim bolje mesto. Dovoljno je I ovo ako malo više zapnem.

Stavljam jednu nogu u šuoljinu, a rukama se hvatam za daske između kojih je razmak malo veći od jednog santimetra. Između dasaka mogao sam samo da uvučem vrhove prstiju. Počinju da bole I vrhovi noge jer je šupljina mala, a I šake. Trpim I dižem se. Hvatam se za ogradu I podižem telo “na mišiće”. Sada je već lakše. Pokušavam da se jednom nogom oslonim na neku neznatnu neravninu da bih drugu nogu prebacio preko tarabe kada me neko naglo povuče nazad. Mislim da je to Ilija. Viknuh na njega:

“Idiote, šta ti je?”

Čujem glas koji nije njegov.

“Momak kud si zapeo? Ne čini ludosti.”

Survao sam se na zemlju I ljutito nastavljam da vičem:

“Šta se vi mešate kada ste nemoćni kao I ja. Nisam ni lud ni slep, neće se ovo završiti pregledom ličnih karata. Zašto me sprečavate da preskočim ogradu kada mi ne možete garantovati da smo ovde u školi sigurni.”

Profesor u našoj školi, ali koji meni ne predaje, ne pušta mi ruku, već je sve više steže. Često smo pravili šale sa ovim njegovim “momak”. On je tu reč upotrebljavao u prvom padežu. Hladnokrvno je upisivao slabe ocene, pa zbog toga I nije bio omiljen među učenicima.

Pokušavam da se otmem iz njegovih ruku. On mi odgovara držeći me sve čvršće:

“Nisam ti dao da preskočiš zato što verujem da je najsigurnije biti u školi.”

Ja I dalje pokušavam da se otmem. On nastavlja:

“Ja Nemcima ni kada su mrtvi ne bih verovao. Čuo si šta se juče desilo u okolnim selima. Noćas su ovde hapsili. Danas opet zatvaraju. Hajde da budemo toliko naivni I da verujemo da se ništa neće dogoditi. Nemci su sposobni za mnogo šta. Fašizam boluje od predodređenosti I veličine I ne bira sredstva da bi ostvario svoj cilj.

Ipak, veruj mi, ovde je najsigurnije – ako te sigurnosti negde uopšte ima. Ne naređujem ti, već te molim da ostaneš.”

Pustio mi je ruku.

Ne znam zašto naglo menjam odluku I ostajem.

I sledeći čas počinje onako kako je uobičajeno. Popunjavanjem dnevnika. Čitanjem imena onih koji nisu na času. Redari brišu tablu mokrim sunđerom. Stavljamo sveske na klupe…

Gledam našeg profesora srpskog jezika I razmišljam:

Ovi nastavnici pokušavaju da od nas sakriju istinu. To im ne polazi za rukom, ali će im poći za rukom da nas sačuvaju. Nemaju oružje da bi se oduprli fašistima. Uzalud je sve što čine.

Stari rofesor lagano šeta po učionici. Obraća nam se tihim glasom:

“Deco moja, ovaj se čas razlikuje od svih do sada. Čoveka, ako nije slobodan, pritisne osećanje niže vrednosti. Mene je to sad obuzelo. Sigurno I vas. Nije lako posmatrati samo sve ovo. A još kada ne znamo da li će nas zlo mimoići, ne možemo ostati hladni. Čoveka uvek vređa kada ga neko drugi smatra nižim od sebe. Ako nije u mogućnosti da se protiv toga bori, u njemu se sve više I više nagomilava mržnja. Tada samo hrabri ljudi čine velika dela. Budite sigurni da je hrabrost verni pratilac mladosti.

Razumom se čovek razlikuje od životinja. Mi jesmo ljudi ali je nama, na žalost, nerazumljivo ovo. Ne možemo da verujemo u ovoliku krvoločnost okupatora. Kao da svaki pojedinac nije čovek već najstrašnija zver. Znajte da nas oni ne smatraju ljudima. Ti polusvesni vojnici nemilosrdno prolivaju krv. Našu krv…”

Nagli koraci koji zatutnjaše pred vratima kao doboši tatarskih hordi u koje su nekad udarali da bi zaglušili plač dece I jauke majki kada su ih gazili konjskim kopitama, prekidoše starog profesora. Vrata se sa treskom otvoriše. Nemačke čizme stupaju u učionicu. Dah zastaje u grlu. Tu nešto počinje da steže kao da se snažne ruke obavijaju oko vrata. Nije to iz straha. Dečaci I u beznadežnoj situaciji nasržu na protivnika, jer za njih ne postoji veličina. Čim krv počne da užurbano struji u njima, I oni najplašljiviji postaju hrabri. Zato čovek I žali za tim dečačkim dobom.

Nas sada boli što ne možemo da se branimo. Nemo gledamo u dželata koji se upućuje ka sredini učionice. Čvrsto drži mašinku na grudima uperenu u nas. Ako se ko samo pokrene, ona će da izbljuje smrtonosnu vatru. Postaje nam jasno da su nekome potrebni naši životi.

Evo ga dželat, tu pred nama. Spreman je. Gledamo raširenih očiju u cev uperenu u nas.

Nemac poče da urla. Nikada mi nemački jezik nije bio odvratniji. Jedna oniska žena, srednjih godina, koja je ušla zajedno sa njim, prevodi:

“Gospodin kaže da izađete u red napolje. Ništa vam se neće dogoditi.”

Tišina.

Nemi pogledi upravljeni su na njih troje. Stari profesor izgleda još stariji. Lice mu se neprestano grči. Čini mi se da pokazuje onoliko bolova koliko je nas, njegovih đaka, tu pred njim.

Nemac se okreće profesoru I govori nešto. Žena prevodi.

“Gospodine, vi ostanite.”

On se trže. Tako iznenađen gleda pravo u Nemca, a zatim u ženu.

“Vi ste stari.” Reči su opet upućene njemu.

Starac kao da se oseti uvređenim. Usne mu zaigraše. Očekujemo da zaplače.

A on?

Podiže glavu. Oči mu zasvetlucaše I pun ponosa odgovori:

“To su moja deca.”

“Vi možete ostati”, ponovi žena.

“Ne, neću ostati. Ja pripadam njima.”

Fašistički izaslanik stoji s prstom na okidaču. Videći da se mi ne pomeramo, dreknu klimajući glavom kao ludak. Oči mu još više zakrvaviše, a ruke grčevito stegnuše kundak.

“Napolje”, prevede žena.

Zaškripaše klupe, a ta škripa kao kakva muzika pratila je naše korake. Nismo znali da je to posmrtni marš mnogima koji nikada više neće sesti na ova izlizana sedišta.

Sunce je visokoo odskočilo. Na nebu nijednog oblačka. To slobodno plavetnilo kao da je htelo svojim nebeskim svodom, punim nežnosti, da zakloni mladost.

Učenici I profesori izlaze iz učionica u dvorište. Ja sam među prvima. Žurim. Nešto me vuče napred ka izlazu. Tamo stoji grupa od pedesetak dobro naoružanih nemačkih vojnika. Oko njih, na izvesnom odstojanju žene sa decom. Majke su došle da vide sinove.

Besvesno, ne razmišljajući ulazim među Nemce. Posle nekoliko koraka već sam u sredini. Gledam ih unezvereno. I oni svi gledaju mene. Okrećem se. Nijedan moj drug nije pošao za mnom. Zastali su pred kapijom. Obli me hladan znoj. Stojim među Nemcima sam kao nemoćno jagnješce u čoporu vukova.

U tom nastade žagor. Nemci se uskomešaše. Iz dvorišta nagrnuše učenici. Majke ih dozivaju. Nemci viču. Tutnje njihovi koraci. Guraju žene koje se pribliđavaju.

Čujem jedan glas:

“Deco bežite!”

Trgoh se. Odjednom vidim stvarnost. Okrećem glavu čas na jednu čas na drugu stranu. Na mene niko ne obraća pažnju. Svi su koncentrisani na buljuk učenika koji je pred njima.

“Šta čekaš? Beži!” nanovo progovori visok stariji čovek čije me oštre crte lica I veliki brkovi najedared ohrabriše.

“Beži!”

Više se ne kolebam. Pošao sam.

Školska zgrada bila je dvadeset ili trideset metar uvučena u dvorište. Pred njom visoko drveće. Ograda betonirana do jednog metra visine, a drugi metar ograđen pletenom žicom povezanom betonskim stubovima. Pošto je školska zgrada zidana kasnije, to je I ulični trotoar ispred nje širi nego pred susednim kućama. Ovim proširenjem trotoara ispalo je da su zgrade levo I desno pored školske isturene napred, a njihovi trotoari sasvim uzani. Kuća levo je stara I niska, dok ona desno svojom visinom ne zaostaje iza školske zgrade. Kuća iznad ove malo je uvučena unutra tako da ta desno, neposredno uz školsku zgradu stoji kao rt izbačen na ulicu.

Brzo razmišljam kud da pođem. Pre sat ili dva imao sam skrojen plan. Sada su okolnosti drugojačije. Napravivši nekolikokoraka da bih se izvukao iz gužve, donosim odluku da se prvo zaklonim iza ove isturene kuće. Tu ću pričekati, pa ako me Nemci ne pojure, produžiću dalje.

Nemci su oko grada napravili “obruč”. Na sredinu ulice postave mitraljez, a vojnici sa lakim automatskim oružjem isteruju građane iz kuća. Na taj način kreću se svakom ulicom. Pravac su Artiljerijske kasarne gore kod parka. Čim naprave veću grupu, poteraju je tamo. “Obruč” se steže. Kada pokupe sve odrasle muškarce iz okolnih kuća, mitraljez pomeraju za dvadesetak metara napred I kupljenje se nastavlja.

Kada sam ja zakoračio na uzani deo trotoara, mitraljez krenu ka školskoj zgradi. Dotle ga nisam ni primećivao. Naglo sam stao. Da se vratim? Noge neće nazad. Čekam da vojnici koji prate mitraljez viknu na mene. Međutim, imam sreću. I oni su koncentrisani na gomilu ispred škole. Nemaju vremena da misle I na mene. Ja to iskoristih I nađoh se iza kuća. Tu se trotoar širi za oko dva metra I ja nađoh vrlo povoljan zaklon.

Preko izvesnih neravnina na fasadi kuće gledam kako Nemci postavljaju mitraljez na zemlju. Srce mi lupa. Nemam ni vazduha dovoljno. Otvaram usta koliko mogu, ali uzalud. U grlu mi nešto stoji I ne dozvoljava da dišem. Neka slana pljuvačka obliva mi jezik. Čvrsto se naslanjam na zid I grčevito se hvatam rukama za mala ispupčenja, jer se na nogama ne mogu da održim. Kao da to više nisu moje noge. Stojim tako nekoliko minuta. Šta da činim? Da li sam izbegao opasnost? Neprestano se čuje vika Nemaca. Postrojavaju učenike. Teraju roditelje. Gledam iz “zaklona”. Nemci su obavili posao. Grupa kreće. Srce mi još jače lupa. Ostao sam sam. Na mene niko ne obraća pažnju. Svi su zainteresovani šta se događa pred školskom zgradom.

Te dečake, koji nisu nikome zla naneli, teraju sada kao kakve razbojnike. Hoću da pitam: Šta su skrivili? Ali koga? Sam sam.

A možda oni I jesu nekakvi krivci? Možda sam I ja krivac? Da, svi smo mi krivci. Krivi smo zato što nismo fašisti. Što nismo “čiste” rase. Što nismo vojnici sa kukastim krstom. Što lice umivamo vodom a ne krvlju. Krivi smo. Krivi smo zato što smo mi.

Osećam da stojim na nečem čvrstom. Više mi nije potrebno da se oslanjam na zid. U mene navire snaga. Sve sam jači. Rastem od ponosa što sam ono što I hiljade ovih koje su oterali. Najlepše osećanje je ono kada čovek oseti da je čovek. Bilo mi je žao što I dfugovi koje samzvao nisu pošli sa mnom. Za njih je sada sve svršeno. Za mene nije.

Kada sam već imao sreću da umaknem iz “obruča”, ne smem više dozvoliti da me Nemci primete. Stojim na mestu još minut dva. Prvo me opaziše deca. Zatim žene I stariji ljudi od kojih je poneki bio na ulici. Čini mi se da u mene gledaju sa prezrenjem. Oborio sam glavu I pošao. Nemam hrabrosti da im pogledam u oči. Đačku kapu još više navlačim. Hoću da zaklonim lice. Osećam se neugodno, jer me je stid što nisam s drugovima. Zašto da I ja ne idem s njima?

Ne znam koliko dugo stojim tako u mestu. Koraci mojih drugova gube se u daljini. Više ih ne čujem., ali mi neprestano zuje u ušima. Sve bliže. Bliže. Tu su, preda mnom. Ne! Ne, to nije moguće. Podižem glavu.

Grupa od skoro hiljadu postrojenih ljudi, pražena nemačkim mitraljezima kreće se gornjim delom ulice. Brzo gledam na sve strane. Ne znam šta ću. Pre nekoliko sekundi zažalio sam što I mene nisu oterali. Sada bih bežao. Sigurno bih bežao. Da, siguran sam, to hoću. A kuda da bežim?

“Beži!” neko viknu.

Stojim neodlučan.

“Ovamo!” pozvaše me.

Idem na tu stranu. Nekoliko žena, što se ranije skupilo u gomilu, natera me te ulazim među njih. Čučnuh u sredinu. Tu sam zaklonjen sa svih strana. Priljubljen uz zid potpuno sam zaklonjen od nemačkih pogleda. Između sukanja gledam kolonu koja se približava. Bat postaje nesnosan. Idu sredinom ulice, a levo I desno iza koloneNemci sa automatima “na gotovs”. Sve se više približavaju. Raspoznajem ljude. Malo pre čudio sam se otkuda ovoliko ljudi. Sada vidim neke koji su radili na Lepenici. Sve mi je jasno.

Lepenica nije velika reka I u njenom koritu nema mnogo vode. Protiče kroz sam grad gde je jedan deo obale ozidan. Tako je ona ukroćena, jer kada ujesen počnu kiše ili na proleće da se topi sneg, zna ona da naraste do ogromnih razmera. Tamo gde obale nisu dovoljno visoke, a naročito na krivinama, voda se izlivala iz korita. To se često dešavalo I na delu ispred grada, a I na delu ispod. Od kada su Nemci u gradu počeli su radovi na regulaciji. Nije to bila nemačka briga. Opština je valjda htela da zaposli veliki broj nezaposlenih ljudi, raznih zanimanja, većinom mladih. A možda je to učinjeno I iz nekih drugih razloga, uglavnom ljudi su radili. Bilo ih je hiljadu ili dve.

“Hej ti sa đačkom kapom.” Izgovara na čistom srpskom jeziku. Pravim se da ne čujem.

“Hej đače!”

“Hej!”

Ne stajem. Idem još brže. Jedna mu žena odgovori.

“Pustili su ga iz škole. Mlad je.”

On se na to ne obazire. Čujem kako repetira oružje I potrča. Trčim I ja. Krećem se sve pored žena I dece. Računam da zbog njih neće smeti da puca. Nisam se prevario, jer on potrča još malo, pa stade. Međutim, ja I dalje trčim. Jedan mališan mi se obraća:

“Nemoj da trčiš”

“Zašto?” pitam ga.

“Nemac se vratio do mitraljeza.”

Zastajem. Nemac je stvarno sustizao svoje drugove. Govori im nešto. Pokazuje im glavom na ovu stranu. Tu pravim još jednu grešku. Verujem da Nemaca više nema. Mislim da me je ovaj ostavio zbog toga što ne sme da se odvaja. Glasno pitam koji stoje pred kućama:

“Da li je Nemac govorio našim jezikom ili se to meni učinilo?”

“Jeste. Taj je sigurno pre rata živeo u Banatu”, odgovori mi neko.

Među Nemcima ima dosta petokolonaša. To što sada ugledah bilo je više nego iznenađenje. Zaista me prati neki maler. Na šezdeset do sedamdeset metara ispred mene nekoliko Nemaca ide u ovom pravcu. U sredini je onaj s mitraljezom. To je znači treći obruč. Sada mi je jasno zbog čega me, malopre, ovaj ostavio. Videći ko mi ide u susret, mislio je da neću moći da pobegnem.

Samo tu se on prevario. Ja sam konačno odlučio da bežim pa se ne sme dogoditi ni da se vratim niti da me uhvate. Drskost je ponekad korisna osobina. Nemam mnogo vremena. Treba brzo naći izlaz odavde gde sam tako neobazrivo upao. Da sam ostao u grupi žena koje su me prvo sakrile, ne bi došlo do ovoga. Pa I onda samo da sam ušao u neko dvorište, obezbedio bih se, jer je samo prvi obruč ulazio u kuće, dok su ostala dva kupila one koji su, kao I ja, tražili spas u bekstvu.

Dvorište bi ovoga puta bilo sigurnoda me Nemci nisu videli, ali oni su pratili moje kretanje I opazili kada me je onaj vojnik ostavio pošto idem pravo na njih. Približavaju se. Gledam u njihova blesavo nasmejana lica. Govore glasno I sve više se smeju. Valjda sam im smešam što im tako naivno “padam u ruke”.

Idu lagano prema meni sigurni da sam uhvaćem. Ja pravim još dva tri koraka napred. Njihov osmeh postaje sve jači, a lica sve blesavija. Znam da se smeju zbog toga što sam umesto da se vratim nazad pošao prema njima. Stajem kod ugla. Tu se odvaja jedna bočna ulica. Tu se zadržavam samo trenutak, a zatim najvećom brzinom trčim tom ulicom. Čujem topot vojničkih cokula. Trče za mnom. Ne smem dozvoliti da im budem na nišanu. Mogu da pucaju, a to je već opasno. Oružje u rukama fašista uvek seje smrt. Oni ga nisu napravili da se brane, većda se takmiče u tome ko će ludom vođi doneti što više skalpova.

Pre petnaestak minuta nisam bio ovako iskusan begunac. Svaki novi korak u životu ljudi je stabilniji I sigurniji od onog prethodnog. U ovom kraju poznajem svaku kuću, svako dvorište, svaku ulicu, zato mi I nije teško da brzo “nestanem”. Ulazim u jedno dvorište koje je toliko dugačko da dopire do druge ulice. Nameravam da odem tamo. Verujem da su tom ulicom prošli I poslednji Nemci. Čim sam zamakao u dvorište, potražih zaklon u bašti, koja je bila prostrana I sa velikim šibljem. Prebacujem se od žbuna do žbuna, ali pazim na ogradu odakle Nemci mogu da me vide. Ta obazrivost mi je koristila. Kada sam došao do sredine dvorišta, Nemac uđe na kapiju. Otrčao je do drugog kraja bašte, a zatim zastao. Polako pođe natrag. Pažljivo osmatra, jer očekuje da ću se ja kretati. Ubeđen u to da ja nemam hrabrosti da se tiho skrivam. Samo tu se prevario.

“Švaba”, uveren da me tu nema, istrča napolje. Čujem udara u susednu kapiju. Verovatno je otvara nogomili kundakom. Čekam tako sakriven da prođe nekoliko minuta. Zatim koristeći se žbunjem dolazim do ograde prema suprotnoj ulici. Dobro je osmatram. Nikakvog traga od Nemaca. Pitam decu; ona su verovatno sva na ulici od kako je počelo kupljenje. Odgovara mi jedan švrća:

“Ovuda su prošli. Nema ih više.”

“Pogledajte dobro da se ne pojavi koji od njih”, kažem im.

Jedan malo stariji prilazi mi:

“Izgleda da ih više nema, jer se skupljaju po uglovima gde se sačekuju.”

Smatrajući da sam izvan opasnosti, preskačem ogradu. Osećam se mnogo lakšim I čini mi se da imam krila. Radujem se što mi je uspeo ovaj poduhvat. Još jednom pažljivo osmatram ulicu, kako jednu, tako I drugu stranu, pa se upućujem u pravcu kuće. Ispred očiju mi je stalno slika mojih drugova kako se postrojavaju. Ne mislim više na ove Nemce što su ostali, jer verujem da su svi otišli. Prelazim ulicu koja ulazi u onu u kojoj stanujem. I nju su Švabe napustile. Radostan sam u blizini kuće, idem malo brže I zavijam za ugao.

A na dva koraka ispred mene – nemački mitraljez!

Ovo nisam očekivao ni ja ni Nemci, a I veliki broj žena što je stajao tu. Koga to ne bi iznenadilo? Ja sam mislio da su se Nemci već odavno pokupili I otišli. Nemci su mislili da više nema nijednog muškarca u ovom kraju. A žene koje su stajale ispred svojih kuća, ni pomišljale nisu da bi neko rizikovao da pokuša da beži.

Svi gledaju u mene dok ja buljim u vrh mitraljeske cevi. Mitraljez je postavljen na zemlju, a iza njega leži Švaba. Ruka je obgrlila kundak a prst samo što ne pokrene obarač.

Od iznenađenja koče se mišići na licima nemačkih vojnika. U poluotvorenim ustima vidi se nepomičan jezik. Očni kapci ne prave uobičajeni dodir na sredini oka.

Za odlučivanje imam toliko malo vremena da se ne može izmeriti. Sekunda je sada duga kao većnost I svako odugovlačenje bilo bi kobno po mene. Pred neprijateljem ne mora se pokazivati hrabrost. Dovoljno je da se ne pokaže strah. Meni ostaje samo jedna mogunost. To sam tako brzo uvideo da sam se kasnije čudio otkud mi snaga za taj najriskantniji put.

Nemci verovatno očekuju da ću se vratiti nazad. Ja, međutim, činim suprotn., Idem pravo.

Mitraljez je u sredini, a levo I desno stoji po sedam-osam Nemaca. Drugog put anema već da prođem kroz uzani “otvor” između njih Pravim dva koraka, a kod trećeg bismo se sudarili, ali ja podižem malo više nogu I preskačem mitraljez. Spuštajući je na zemlju zamalo ne dodirnuh izobličeno lice onoga što leži na zemlji. Dižem zatim I drugu nogu I ččini mi se da je teška kao da je od olova. Postoje trenuci kada na čoveka zemljina teža jače deluje, jer je slabiji otpor koji joj on inače pruža dok snagu koristi u druge svrhe.

Za još nekoliko koraka potrebna mi je divovska snaga.

Nemci ćute. Ne okrećem se. Znam da su iznenađeni,a to sam hteo. Bio je to jedini način da se iščupam. Žene I deca gledaju u mene kaou vanzemaljsko biće. A I ja se čudim sebi. Kada bij se opet našao u istom položaju, ovo sigurno ne bih uradio.

Trenutno okolnosti su na mojoj strani. Bilo bi šteta da sada, kada još malo treba učiniti, sve upropastim. Želim da znam šta Nemci čine dok mirno koračam I dalje napred. Ludost je da se okrenem. To bi ih povratilo.

Jedino mi ostaje da odgovor tražim u nepomičnim licima ovih žena što su na ulici. Njihova usta ili oči reagovaće na svaki pokret Nemaca.

Brzo prenosim pogled od jednog do drugog lica. Sva su bela I mirna kao vođtane figure. Pogledom šetam po njima očekujući I najmanju promenu kao znak da su Nemci pošli za mnom. Najedared kao da neko za mene priveza žicu koja prenosi električnu struju visokog napona. Među ženama ugledah svoju majku. Stoji nepomično, ukočen pogled prikovan je za mene. Kao da gleda moju smrt. Ovo je od mene nepravično. Zar da me ubiju pred njenim očima? Roditelji ne zaslužuju da vide smrt svoje dece, a još manje smrt za koju su kriva sama deca.

Lice joj je bledo kao najlepše izbeljeno platno. Dok me nešto sve više vuče napred, dobijam utisak da se u to lice nikad neće vratiti boja. Ako Nemci počnu da pucaju, možda će me meci I promašiti, ali nju bol neće. Ona bi pre bila mrtva nego ja. Još nekoliko koraka I umešah se među žene. Time otklanjam najveću opasnost. Sada treba ubiti mnogonjih I opet nije sigurno da ću I ja biti među mrtvima. One se uskomešaše, kreću se da bi mene zaklonile.

Čujem:

“Jedan se Nemac okreće.”

“Polazi ovamo.”

Potrčah. Idem sve brže. Nemci neće smeti da pucaju u masu. Trčim tako brzo da bih pao I pri najmanjem okretanju glave. Očekujem da mi neko kaže šta se odigrava iza mojih leđa. Ovaj što me juri je na verovatno sve većem rastojanju od mene, jer ga više ne čujem.

Stao sam onda kada su mi deca pored koje trčim rekla da je i moj gonilac stao. Ja sam od ovog Nemca bio udaljen toliko da me nikada ne bi mogao stići.

Kada se grupi Nemaca priključi I ovaj što je trčao za mnom, oni postojaše još minut-dva, a zatim podigoše mitraljez I kretoše ka centru grada. Ostaviše me. Uvideli su valjda da me ne mogu uhvatiti. A možda su odustali od gonjenja pošto ja nisam predstavljao ništa u odnosu na broj koji su danas zatvorili.

Čim Nemci napustiše svoje mesto, žene zagrajaše:

“Zašto bežiš?”

“Šta ćeš da radiš ako ponovo dođu po tebe?”

“Zašto nisi otišao zajedno sa ostalim đacima?”

“Ćutim. Ne znam šta bih im mogao reći. Majka mi ide u susret. Lice joj nije više onako belo. Čim mi se približi, upita me:

“Zašto si pobegao?”

Ne stigoh da odgovorim. Dva, tri pucnja, a zatim čitav rafal ču se u nekoj obližnjoj ulici. Znači Nemci pucaju za svima koji beže. Svi se pogledasmo. Žene najedared zanemeše.

Pucnjava je mogla biti dokaz da Nemcima nije cilj pregledanje ličnih karata.

Gledam u majku I odgovaram joj:

Pobegao sam zato da mi znaš grob.”

Zašto sam to rekao ne znam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *