ŽENE IZ SIROGOJNA

Srbija

ČUVARI TRADICIJE

“BOGU HVALA ŠTO NAM SE DOBRILA DOGODILA”

– Dobrila je osnažila seljačku ženu, da ima svoj dinar ovde, da ni od koga ne zavisi. Znaš ti šta je žena na selu, ne smiješ da tražiš ništa. Još koja ima muža strogog, zlo i naopako, ne dozvoljava puno toga… Zašto si, gde si potrošila, da li ti to baš treba? Onako imaš svoj dinar možeš da raspolažeš kako hoćeš,- kaže naša sagovornica Jasminka Starčević.čnč

Piše: Nadežda Tošić

U Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu “Vašar starih zanata i zanimanja“ svake godine, već deveti put, okuplja one koji su zaslužni što neki od zanata i dan danas traju. Oni tu, na vašaru, ali i drugih dana, kada ima turista u Sirogojnu, na licu mesta zainteresovane upute u proces rada, kako da ovladaju tehnikama i veštinama, koji su materijali bitni za izradu, kako se sirogojnski džemperi vezu i na njih dodaju detalji.

Upravo tu smo i sreli Jasminku Starčević iz Ravni i Dragicu Matovic iz Željina koje povremeno kućne poslove i poslove u polju zamene odlaskom na neku od manifestacija, poput ove u Sirogojnu, da prikažu svoje umeće, svoje rukotvorine, da zainteresovanima pokažu na licu mesta kako nastaju, ali i da deo bogate ponude prodaju.

Dragica Matović iz Željina i Jasminka Starčević iz Ravni

JasminkaStarčevićje iz Ravni, tačnije iz Ravanjskog polja, gde se udala. Radi za Sirogojno style džempere punih 40 godina. Malo li je, pun radni vek.

– Ove godine sam napunila 40 godina rada za njih, jer sam tačno počela da radim još 1979. godine, – priča nam, ne prestajući da plete džemper baš tu na vašaru starih zanata.

– Iza mene ima mnogo modela, mnogo jakni, rukavica, kapa, džempera, poluvera… Dok sam bila mlađa bilo je i više. A sada malo manje radim. Dok sam u kući imala babu i dedu, i svekrvu oni su završavali kućne poslove a ja sam više plela. Sada manje. Deca otišla svojim putem, pa i nema više toliko potrebe. Volim ovo da radim za Sirogojno. Lepa vuna, lakoradna, pa prosto milina kad vidiš da brzo napreduješ,- zanimljivo priča ova vredna Ravanjka i tu oko njenih rukotvorina već se okupilo nekoliko posetilaca vašara da čuje šta to ona kazuje.

– Dobiješ model, vunu, mada sam ja sama radila modele, dobijemo crtež. Nekada je Dobrila crtala, prema onim njenim crtežima i uputstvima uradimo, sledeću mustru malo oduznemo, malo dodamo i tako. Snalazimo se prema modi i vremenu, prilagođavamo se,- u jednom dahu kaže Jasminka, puna hvale za Dobrilu Smiljanić, Rosu Bosić i Rada Ljubojevića.


– Bogu hvala što nam se Dobrila dogodila, sada su to Rosa i Rade prihvatili i nastavili da rade, ali kako će dalje biti, videćemo, omladina teško da će da plete, – nastavlja i dodaje da je lepo zarađivala, da je decu školovala od pletnje.

– Verovala ti meni ili ne od pletiva sam ih izdržavala dok su bili u osnovnoj i srednjoj, sve dok se nisu zaposlili. Sada nemam potrebe da radim, ali zauvar je. Kupim sebi šta ja hoću nešto u kuću, šta poželim. Znaš ti šta je žena na selu, ne smiješ da tražiš ništa. Još koja ima muža strogog, zlo i naopako, ne dozvoljava puno toga, samo da jedeš i da se obučeš. Zašto si, gde si potrošila, da li ti to baš treba? Onako imaš svoj dinar možeš da raspolažeš kako hoćeš. Treba da ga ima svako, posebno žena na selu.

Sirogojno džemperi

I nije čudno što su naše sagovornice pune hvale za Dobrilu, koja osim što je ovaj kraj proslavila u svetu džemperima uradila je dosta i na ekonomskom osnaživanju žene na selu, posebno u Sirogojnu, a potom se to počelo širiti i dalje po zlatiborskim selima.

– Dobrila je osnažila seljačku ženu, da ima svoj dinar ovde, da ni od koga ne zavisi. Dobrila je mnogo uradila za nas žene. Bogu hvala i Rosa i Rade su tu i oni su fini i razumni ljudi, razumeju nas. Oni su rođeni na selu znaju kad možemo da radimo a kad ne. Znaju da su ti seljački poslovi tokom leta u punom jeku, da imamo maline, neki kupine, druge poljoprivredne poslove, stoku, seno… I tada ne može da se plete. Tako je to kod nas,- završava Jasminka Starčević iz Ravni, dodajući da je zarada solidna, i opet ponavalja „zauvar je“.

Pletem vezem i džempere šaram…

Zajedno sa Jasminkom svoje ručne radove na vašaru zanata izoložila je i Dragica Matović iz Željina, koja uz sve poslove plete za Sirogojno style punih 20 godina.

– Naučila sam da pletem još kao mala od majke, pa pošto je svekrva plela za Sirogojno kada sam se udala ja sam počela i za njih da radim. Mesečno može puno da se uradi, posebno kada je hladno vreme. Zimi najbolje radimo i najviše zaradimo. Tačnije od jeseni kada smanje ovi naši seljački poslovi, i kada možemo da se na miru posvetimo pletenju, – priča Dragica, napominjući da se od pletenja ne može živeti, ali je to solidan prihod, „taman da pokrpi neke kućne troškve, potrebe nas žena“.

– Radim šalove, rukavice, jakne. Za veliku jaknu, one što su izložene u prodavnici u centru, sa vezom, mimo našeg kompletnog posla u kući, na njivi, treba jedno sedam do deset dana, nekad možda i više. Dosta od modela zavisi,- objašnjava nam naša sagovornica i kaže da voli to da radi, da se uz pletivo dobro odmara.

– Slušaš radio, dobru muziku, pleteš, a kada se i lepo zaradi, ugođaj je pravi.

A na pitanje ima li interesovanja kod mladih za ručne radove i jedna i druga odmahuju glavom i kažu da mlade to slabo interesuje.

Dobrila SmiljanićO džemperima iz Sirogojna i Dobrili Smiljanić mnogo toga je napisano, postali su poznati u svetu još šezdesetih godina XX veka kada je počela organizovana prodaja ručno rađenih džempera i drugih odevnih predmeta od vune. Stizali su u svetske metropole i oduševljavali mnoge, a nije mali broj najpoznatijih svetskih dama koje su nosile sirogojnske džempere.

Muzej pletilja u Sirogojnu

Radi podsećanja na to doba i ovu vrednu i uspešnu ženu, Dobrilu Smiljanić, u serijalu ČUVARI TRADICIJE deo koji je zapisao Milisav R. Đenić:

Izlokanim krčenicima stigla je u zabit zlatiborsku gde su u raštrkanim kolibama još gorele petrolejke, lojanice i zublje luča, sa dalekih izvora voda donošena u bucama, u upotrebi bili naćvari i dolavi, dotrajale sinije i tronoške i neizostavna zadimljena ognjišta. Ali kad je nepogrešivim instiktom dojmila svu lepotu ručnih radova žena ovog područja i vekovima prenošenu veštinu pletenja, donosi odluku da krene u ostvarenje svojih mladalačkih snova.

Dok su mnogi skeptici govorili da je to obična avantura mlade devojke, ona je verovala da joj je sudbina dodelila apostolsku ulogu da pomogne ljudima da ostvare vekovne težnje ka lepšem i boljem.Da svojim iskonskim zanatom, neprestanom i grčevitom borbom pobegnu iz patrijarhalnog, oskudnog okruženja… Da iz prtišta, opanka i gunja što pre stignu u bogatije i humanije društvo. Krenula je za svojom zvezdom vodiljom“, piše o Dobrili Đenić.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *