HEROJ MARATONA: ALEKSA PETROVIĆ

Kragujevac Sport Srbija

INKLUZIJA U SPORTU I RANI RAZVOJ

Rano uključivanje dece sa invaliditetom u društveni život je prvi korak ka njihovom ulasku u svet vršnjaka. Beležimo takav primer u Jagdini kada je zalaganje porodice, podrška društva, obrazovnog sistema i okruženja dovela do dobrih rezultata.

HEROJ MARATONA: ALEKSA PETROVIĆ

Aleksa Petrović rođen je 27. septembra 1992.godine u Jagodini. Već sa šest meseci ustanovljeno je da ima cerebralnu paralizu i tada počinje njegovo lečenje i život njegove porodice u banjama, lečilištima i bolnicama. Tako do njegove osme godine, kada su roditelji shvatili da ne žele da njihov sin život provede vegetirajući “kao biljka”, nego da žele da probaju da problemu pristupe na drugi način. Upisuju ga u redovnu školu. Tek polaskom u prvi razred, sa zakašnjenjem od godinu dana počinje njegova socijalizacija. Aleksa je imao tu sreću da njegova učiteljica bude Vesna Ninković, koja je, po rečima Aleksine majke Suzane divna žena, odličan učitelj i pedagog koja mu je mnogo pomogla i u radu i učenju, ali i uključenju u društvo. Učila ga je, hrabrila i bodrila da se uklopi u školski kolektiv, a istovremeno je usmeravala drugu decu kako da se ponašaju prema školskom drugu koji ima problem sa kretanjem i govorom. Prve četiri godine njegovog školovanja, majka je bila svakodnevno u školi i sedela sa „tetkicama“, ako zatreba, a kasnije nije bilo neophodno da svakodnevno dolazi.

Podrška porodice i prijatelja

Peti razred donosi zahtevnije zadatke i kabinetsku nastavu, što je značilo da Aleksu treba prenositi iz kabineta u  kabinet, sa sprata na sprat za svaki čas, što je bilo teško organizovati. Zbog toga u školi odlučuju da  naprave izuzetak da Aleksin razred zbog nedostupnih kabineta  i Aleksinog teškog kretanja ostane u prizemlju, u  jednoj učionici. Završio je osnovnu školu kao vukovac i stekao divne drugove. Upisao je potom pravni smer u Ekonomskoj školi. Na početku srednje škole je bilo je pitanja  od strane pojedinih nastavnika zašto  dete sa takvim teškoćama ide u redovnu školu, a ne u neku specijalnu obrazovnu ustanovu. Nastavnici, kao i svi učenici bili su uz Aleksu, tako da je ostao tu i do kraja četvrte godine nikada nije bilo problema.

Drugovi su mu pomagali da se lakše kreće, družili su se i u školi i van nje, čak su zajedno  i bežali sa časova. Prijateljstva stečena u osnovnoj i srednjoj školi traju i danas. I sada zajedno izlaze, druže se, putuju… Idu svuda, čak i na važne koncerte u Budimpeštu. Aleksa neizmerno voli pozorište i gleda sve predstave, a redovno prati i Dane komedije u Jagodini. Po završetku srednje škole želeo je da nastavi sa učenjem i upisao je informatiku, koja je, po rečima majke, za njega bila jedina i najbolja opcija. Pao je prvi ispit, ali ga to nije obeshrabrilo i pokolebalo da nastavi dalje. Upornošću i radom razvršio je fakultet kao redovni student prosečnom ocenom 7,45. Njegov diplomski rad ocenjen je desetkom.

Aleksa sada provodi vreme za kompjuterom, može da se dopisuje i da igra igrice – bradom, pošto skoro da i ne može da pomera ruke. Napravili su mu stalak koji odgovara visini njegove brade i tako igra igrice i pobeđuje, dopisuje se i koristi društvene mreže. Sve je u njegovoj porodičnoj kući prilagođeno njegovom stanju, kako bi mu kretanje bilo olakšano. Pored majke Suzane i tate Vladana koji svakog dana iz Jagodine putuje u Niš gde radi kao direktor jednog instituta, Aleksa ima mlađeg brata Vojina koji završava srednju medicinsku školu. Neverovatno zvuči, ali Aleksa je uz pomoć drugova Nemanje Ivanovića i Marka Gajića u kolicima prešao tri polumaratona, jedan  u Kragujevcu i dva u Beogradu i jedan maraton u Jagodini. Pre samo godinu dana krenuli su kao trojac bez kormilara. Nisu znali gde, ali su znali kako. Danas su tim koji ima tri medalje za polumaraton i jednu, najvredniju i najnoviju za maraton. Za Aleksu je uključivanje u društvo  donelo mnogo lepih stvari, uspeha, druženja.. Koliko je važno lečenje i koliko su značajni medicinski tretmani u zdravstvenim ustanovama, toliko je bitna podrška porodice, podrška obrazovnog sistema i prihvatanje drugova i okruženja. Aleksa živi sada, zadovoljan i osmehnut i ne želi da se opterećuje budućnošću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *