ПРИЧА О ДВА ЛУЖНИЧКА ЂАКА – КРАЉЕВА ОФИЦИРА

Kragujevac

артиљеријском пуковнику Драгољубу Лазаревићу и артиљеријском бригадном генералу Велимиру Вељковићу

Велимир Вељковић и Драгољуб Лазаревић су имали веома сличну животну причу. Рођени у Лужницама, лепом и питомом шумадијском селу надомак Крагујевца. Пошто су завршили основну школу у родном месту уписали су крагујевачку гимназију, потом постају питомци ниже школе Војне академије. Велимир и Драгуљуб постају артиљеријски официри Краљевине Србије. Учесници су ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918 године у којима су се храбро борили и стекли многобројна ратна одликовања. Обојица су била задужена за пратњу краљева, Драгуљуб је чувао старог краља Петра током повлачења кроз Албанију, а Велимир је био омиљени ађутант Петровом сину краљу Александру. Један је оставио сведочење о томе како је стари краљ са собом носио парче српске земље кроз повлачење и није се одвајао од ње, други је записао како је смиривао млађег после ноћних мора што је имао.

Драгољуб – Драго Лазаревић је рођен 15 октобра 1891 године у Лужницама. Основну школу завршио у родном месту. После завршене крагујевачке гимназије завршава Артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу. Касније примљен као питомац ниже школе Војне академије. Службовао у Топчидеру,Београду и Крагујевцу. Касније артиљеријски официр у артиљеријском пуку „Танаско Рајић“. Ратовао од 1912 до 1918 године.

Артиљеријски пуковник Драгољуб Лазаревић, пратилац краља Петра током повлачења кроз Албанију

За време повлачења преко Албаније био у пратњи краља Петра I. У својим записима оставио једно од неколико сведочења да је краљ Петар са собом носио крпу са земљом коју је понео из Тополе. Од ње се није одвајао. Tакође са собом је носио икону дар руског цара Николаја пред којом се молио за спас српског народа. Када год се молио стари краљ он би спустио крпу са земљом, клекнуо би и после молитве би се прекрстио и три пута пољубио земљу коју је понео из Шумадије.

Краљ Петар је током повлачења са собом увек носио грумен земље из Тополе

Драгољуб је по сведочењу својих сабораца био тих и повучен ратни садруг. За седам година ратовања учествовао је у више битака из њих изашао са једном раном и шеснаест одликовања.Од најважнијих одликовања ту се могло наћи: Орден Белог Орла са мачевима, Албанска споменица, Споменицом из рата 1912 и 1913 године, Споменицом уједињења и ослобођења, Орден Светог Саве 4 и 5 реда, Медаљом за храброст „Милош Обилић“, француским Орденом за борачке заслуге, италијанском Сребрном медаљом за храброст. Носилац је и највећег одликовања Краљевине Србије Ордена Карађорђеве звезде са мачевима 4 реда.

Артиљеријски бригадни генерал Велимир Вељковић, омиљени ађутант краља Александра

Велимир је рођен 1881 године у Лужницама. Основну школу је завршио у родном месту, а шест разреда гимназије у Крагујевцу. Потом је завршио нижу школу Војне академије, као питомац 33. класе.Произведен је за пешадијског потпоручника 1903. године и постављен је за водног официра XIX и XI шумадијског артиљеријском пука у Крагујевцу.На сопствену молбу је 1907 прешао из пешадије у артиљерију, у IV артијљеријски пук „Танаско Рајић”.Убрзо је произведен за артиљеријског поручника. Велимир је 1911 је постављен за командира вода и наставника Ђачке батерије, која је расформирана 1912, па се вратио у IV артиљеријски пук.

Из Балканских ратова у којима се храбро борио излази као капетан и добија Медаљу за храброст. Први светски рат дочекује као командир пољске батерије. Током Првог светског рата посебно се испољио у борбама за одбрану Србије током 1915 године. Те године је напређен у мајора, и одликован је Орденом белог орла. На Солунском фронту је био командир брдске батерије IV артиљеријског пука. Његова батерија је у Пробоју Солунског фронта подржавала XI пешадијски пук. Тада је одликован највишим ратним одликовањем Карађорђевом звездом са мачевима.

Након рата је унапређен у потпуковника 1920 године. Потом је постављен за команданта дивизиона у Дринском, а касније командује IV артиљеријским пуком.1921 године је постао помоћник команданта подофицирске школе, 1924 са добијањем чина пуковника постаје комантант XXVIII артиљеријског пука, а 1927 комантант Шумадијског артиљеријског пука у Крагујевцу.Децембра 1930 је унапређен у чин бригадног генерала, поново одликован Орденом белог орла и постављен је за ађутанта краља Александра.Ту дужност је обављао до 1934 и водио је забелешке.

Када би краљ ишао на путовања,на пикник или било где другде,обожавао је да са њим путује и Велимир.Без свог ађутанта Александар нигде није полазио.Када би краљ приликом вожње сањао кошмар,а имао би их често и нагло се пробудио из сна, ухватио би тада Велимира и причао са њим о лепом времену. По разговору краљ би заборавио на кошмаре, те су разговори краља и ађутанта личили на модерну психотерапију. На крају је генерал замолио краља да га реши дужности ађутанта како би могао да се врати само војним пословима,јер га јe краљ мало и спутавао у војној каријери, па је тај српски официр одлучио да се врати војсци.





Краља Александра Карађорђевића
смиривали су разговори са ађутантом Вељковићем

Краљ је услушио молбу свом омиљеном ађутанту неколико месеци пре него што је пошао у посету Француској где је у Марсеју и убијен.Након тога је обављао функцију начелника артиљерије Шумадијске дивизионе области све до смрти.Преминуо је у Београду 1936 године а сахрањен је у Крагујевцу.Одликован је многобројним одличјима, поред поменуте Карађорђеве и Ордена Белог орла, Велимир је награђен Орденом Светог Саве,Златном медаљом за храброст,француским Ратним крстом са палмом,бугарским Орденом за војничке заслуге.

Пише Алекса Игњатовић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *