Кнез Милош Обреновић је много волео да му се донесу првенци од раних кукуруза у крагујевачки конак. И то су му многи домаћини радо доносили, да се похвале својом вредноћом и родном годином. Он би наређивао да се ти кукурузи осуше, окруне, и самељу, па би од тога брашна умешену проју најрадије јео. Сам Милош Обреновић имао је „своје специјалитете” који су му често служени: чорбу од крављег вимена и „беле бубреге”. Једно од омиљених Милошевих јела који помињу стари записи је чорба од крављег вимена, која се заправо прави од млечних жлезда које се оперу и у комаду кувају са шаргарепом, пашканатом и целером. Када би се све то добро скувало, састојци би се вадили из чорбе, секли на коцкице и потом вратили у процеђену воду у којој су се кували, а чорба се онда зачињавала кајмаком и жуманцетом, сољу и бибером. „Бели бубрези” омиљено јело кнеза Милоша справљани су му од мошница вола или вепра, са свињском машћу, неколико зрна бибера, паприком, листовима босиљка или мирођије, белим луком, кореном рена и посољеним пројиним брашном. За „беле бубреге” одувек се сматрало да имају афродизијачке моћи, и српски кнез је био истог мишљења.
Кнегиња Љубица Обреновић је била велики љубитељ цвећа. У сваком конаку у којем је боравила са децом било у Крагујевцу, Пожаревцу или Београду трудила се да окружење конака буде украшено разним цвећем и зеленилом. Постоји прича да је у свом Шареном конаку имала велике заседе цвећа, које она лично неговала, а који су украшавали велики цветни врт који се налазио између Милошевог и Љубичиног конака. И када је кнегиња Љубица 1825. године са децом прешла из Крагујевца у Пожаревац њен цветни врт се и даље одржавао. Собе у Шареном конаку служиле су за пријем гостију, који су тих година долазили кнезу Милошу у престоницу.
Одласком Обреновића из Србије баштени вртови су запуштени, како у Крагујевцу тако и у Пожаревцу и у Београду.Филикс Каниц 1868. баравећи у Крагујевцу око Љубичиног конака може још да види трагове некадашњег врта. Када је овај конак изгорео до темеља 1885. од Љубичиног цветног врта није било ни назнаке.
Пише Алекса Игњатовић
